ARHITEKTURA I NOVI SAD: Kuća od čipke na Telepu

Milan Zloković, Dragiša Brašovan, skoro nepoznati Dušan Babić i donekle Branislav Kojić su bili pioniri a potom i nosioci domaćeg modernizma u arhitekturi. U Novom Sadu prvo moderno zdanje bila je takođe porodična kuća oftamologa dr Borislava Mirića, koju je u leto 1931. projektovao arh. Lazar Dunđerski (1881-1952).

Isti arhitekata, školovan u Beču, par godina ranije je izradio projekat za zgradu Produktivne berze, danas Galeriju Matice srpske. Kuća je bila poznata po natpisu “Gorenje”, a još uvek postoji na uglu ulica Vojvođanskih brigade i Pavla Simića. Sve do devedesetih originalno projektovane porodične kuće u našoj sredini su bile prava retkost, na granici izuzetaka, od uniformisanih, tipskih kuća uobičajene, socijalističke gradnje. Pa i danas retki su primeri kada se pojedinci odluče da svoje porodične kuće naruče od arhitekata sa zahtevom da budu naglašeno savremene u arhitektonskom pristupu.

Tokom protekle godine jedna novosadska porodična kuća, smeštena na rubu Telepa, privukla je veliku pažnju stručne javnosti: tekstovi o njoj pojavljivali su se već na specijalizovanim elektronskim portalima, kako kod nas tako i u regionu, odakle i potiče dobar deo podataka korišćenih za ovaj prikaz, a deo informacija je i rezultat dobre volje samih autora – arhitekata. Dakle, projekat je nastao u beogradskom projektnom biru “2arhitektura” (arhitekti Dijana i Vladimir Anđelković, Aleksandar Bogojević) u leto 2017. a izgradnja je okončana krajem sledeće godine. U mirnoj ulici u kojoj dominiraju standardne prizemne i spratne porodične kuće, sa uobičajenim izgledom i dvovodnim krovovima, ova kuća je donela skoro revolucionarnu arhitektonsku estetiku. Na uskoj i izduženoj parceli površine oko 1300 m2 smešteno je ovo spratno, porodično zdanje od blizu tri stotine kvadrata, sa manjim prilaznim dvorištem, voćnjakom i garažom u dnu. Povlačenjem od ulične regulacije obezbeđen je komotni pristup objektu preko manjeg, uređenog vrta koji donosi i prvu asocijaciju na arhitekturu dalekog istoka i zen bašta. 

Glavni je vizuelni motiv kuće, sa reminiscencijama na tradicionalno, narodno graditeljstvo, omotač od opeke koji obuhvata samo spratni pojas objekta. Pored čipkasto prozirnog omota od opeke, kuća je u osnovi konstruisana od armirano-betonskog skeleta u kombinaciji sa čeličnim nosačima. Unutrašnji sadržaji su logično razdvojeni, dnevni u prizemlju, noćni na spratu. Uveličani prozorski otvori i njihov raspored / raster zajedno sa svetlim tonovima upotrebljenim u uređenju enterijera, kući obezbeđuju veliku količinu dnevne svetlosti. Nema sumnje da će ova kuća, zajedno sa još nekoliko sličnih beogradskih zdanja, obeležiti ovu deceniju u arhitekturi porodičnih objekata u Srbiji, zemlji u kojoj se na savremenu arhitekturu još uvek gleda kao na neki strani import a ne kao na dodatnu mogućnost za postizanje veće udobnosti i kvalitet porodičnog života.

Vladimir Mitrović

Fotografija: Relja Ivanić