У лекцији о хрватском језику из уџбеника „Хрватска кријесница“, каже се да су у време Краљевине тадашњи језикословци тежили да поистовете српски и хрватски језик. Међутим, уз то је и „објашњено“ да је власт „наметала српске ријечи и називља“.
У оквиру лекције наведено је и да се током НДХ, „водила брига о чистоћи и правилној јавној употреби хрватског језика и правописа“, те да су „уклањане из хрватског језика непотребне речи страног порекла, посебно србизми, а стваране су нове речи“.
Критика није поштеђена ни послератна Југославија. У лекцији је наведено да је, иако су начелно језици и писма били равноправни, „у СФРЈ јачала политика унитаризма, а управо је језик постао средство провођења те политике“.
Такође, наведено је да је Новосадским књижевним договором из 1954. године „наметнута употреба оба писма (латинице и ћирилице) и истицање сложеног имена српскохрватски односно хрватскосрпски“. Додаје се и да се „у службеној комуникацији све више почиње говорити српским језиком“.
Хвали се и спорна Декларација о називу и положају хрватског књижевног језика, која се сматра уводом у Хрватско прољеће, што је назнака буђења хрватског национализма и распада заједничке државе.
