Нинине мустре Илузија раздвојености

Радовала сам се нестанку злобе, грамзивости, пакости, себичлука и поновном буђењу људскости сваке врсте. Маштала сам о том свету у којем се сви међусобно подржавамо, поштујемо, увиђамо да смо повезани, сарађујемо и достижемо невероватан развој свесности. Године су пролазиле, а чинило се да се ствари на планети не одвијају онако како је у књигама писало.

Ипак промене на личном плану, биле су све уочљивије. Мењала сам се на своје очи! И даље се мењам. Толико тога откривам о себи да ми се све чини да уопште нисам иста особа која сам била пре само пар година. И нисам. Поредећи промене у себи са променема на планети, морала сам да узмем у обзир фактор – време.

За својих педесетак година, тек можда једну четвртину живота, посветила сам свесном откривању сопствене суштине, што је узроковало бројне промене чак и у карактеру, за који сам мислила да је непромењив. (Можда га сада само слободније испољавам?) Када упоредим тај период свог живота пропорционално животу људске врсте на планети, па тих десетак година је тек један трен! Да, много тога може да се догоди у једном трену, али из перспективе људског живота, цивилизацијски токови једва могу да се назру. То ме је прилично умирило.

Иако промене нису муњевите и упадљиве, оне се догађају, а ако престанем да очекујем одређене сценарије по којима ја верујем да се промене одигравају, онда их примећујем још више. И овај „циркус корона“ један је од знакова промена кроз које човечанство пролази. Затворени смо унутар зидова и чини нам се да смо раздвојени, а заправо нас та раздвојеност више повезује. Чешће се чујемо са својима, и у мислима (што је по мом мишљењу још важније) смо са њима много више него пре. Сећам се неких важних и дивних људи са којима сам запоставила контакте и правим планове како ћемо се дружити и како ћемо много једни другима значити када све ово прође.

Престала сам да трагам за информацијама, доста ми је слуђивања опречним подацима, и преорјентисала сам се на потрагу за инспирацијом. Трагам за инспиративним људима, уметничким делима, природним лепотама... и осећам како ми то продубљује ум и отвара срце. А онда иза тога наилази снажно освешћивање, из дана у дан, све је веће.

Доносим закључке толико јасне и логичне, да ми информације које пљуште са свих страна изгледају јадно и смешно, као у некој невештој дечијој позоришној представи: не знам јесу ми смешнији глумци или сценарио по којем играју, а опет, не могу више ни да се љутим, јер то су све деца, боље тренутно не умеју.  

А промене се незаустављиво дешавају. И ови зидови који нас наизглед раздавајају, како рече инспиративни професор Ренди Пош: „...не служе да нас задрже да не изађемо напоље, него да нам покажу колико јако желимо да то учинимо.“

И не, нису то само зидови од цигала, то су зидови од мисли, уверења, страхова и самонаметнутих ограничења. Ох, како је занимљиво посматрати нас како сви као један, циглу по циглу вадимо и један потпуно нови свет градимо.   

Нина Мартиновић Армбрустер