Милена Рашић: Враћам се у национални одбојкашки тим

Он је улози новинара и разговара са нашим репрезентативцима и репрезентативкама у време изолације.

Последња саговорница за OSS била је Милена Рашић, одбојкашица која шест година брани боје Истанбула. Преносимо најзанимљивије детаље из тог интервјуа.

Није вас било прошле сезоне у дресу Србије, било је доста прича, да ли бисте појаснили шта је тачно било?

- Главни разлог мог одсуства прошле репрезентативне сезоне био је одмор. У договору са селектором Терзићем пропустила сам једну годину, требало ми је времена за породицу, пријатеље, све оно што у нормалним околностима трпи, али сам се трудила да будем што више уз тим и наравно бодрила сам екипу на полуфиналу и финалу Европског првенства у Турској. Било је разних прича-  да сам се са некима посвађала и слично, али то нема везе са истином, враћам се у национални тим  на првој акцији – рекла је Милена

Пратили сте полуфинале и финале ЕП са трибина у Анкари, како је било гледати све то са стране?

- На финалу у Анкари сам била међу турским навијачима, чудно су ме гледали јпошто  сам се једина међу њима  радовала када Србија освоји поен. Тада сам увидела да ми је много лакше да играм него да гледам утакмице. На терену можеш нешто да урадиш и да помогнеш, са трибина никако. Ипак, најважније је да се све добро завршило по нас и да је пехар сачуван.

Каква је тренутна ситуација у Турској у погледу епидемије и како проводите дане у стану?

- Ситуација у Турској није страшна, али је почела да се погоршава, па су уведене разне мере. Најавили су и потенцијални полицијски час, што још није извесно. Мера за старије од 65 година су као и у Србији. Трудим се да пратим препоруке, из стана излазим само у неопходној ситуацији, са пуном опремом, само до маркета.  Налазим начине да ми дан прође брже, волим да гледам филмове и серије, а слажем и слагалицу од 1.500 комада, мислим да је никада нећу завршити, али је сјајна за “убијање” времена. Одрадим тренинг дневно до сат времена, који је по плану кондиционог тренера из клуба, мало комшијама “скачем по глави”, али све ће проћи.

Да ли сматраш да ће се нешто променити код људи када све ово прође?

- Мислим да ћемо сви после овога гледати на живот мало другачије, више ћемо ценити природу и све оно што нас окружује, а свакако бисмо требали да поведемо рачуна више о свему.

Интересантна чињеница везана за вас је да сте пре девет година на Гран прију зарадили титулу најбољег нападача, које иначе блокери добијају веома ретко.

- Искрено, те 2011. године је и мене изненадила чињеница да сам проглашена за најбољег нападача, јер та признања по неписаном правилу иду примачима или коректорима. Али, имала сам добре проценте у нападу, познато је да наша репрезентација воли да игра кроз средину када год је то могуће, посебно то воли техничар  Маја Огњеновић, тако да је и њена заслуга велика за моје признање. Иначе, одбојку сам почела да тренирам на позицији дизача, а испробала сам и све друге позиције, чак и либера на једном мечу. Но, упркос неким жељама, нема места експериментисању и остајем блокер. Имала сам срећу да радим с великим тренерима у највећем делу каријере, тако да сам пуно вежбала разне ствари па је и то допринело мојим играчким способностима.

Да ли мислите да бисте могли да се опробате и у одбојци против мушкараца?

- Имала сам сличних питања раније од стране многих тренера, мени је то тада звучало помало смешно, али у највећем делу каријере сам имала тај типичан мушки напада кроз средину испред дизача, без такозване кореје. Ипак, другачије је и на женској мрежи него на мушкој.

Дуго сте у Истанбулу, има и доста наших играча и играчица из разних спортова у том граду, како функционишете у слободно време?

- Већ сам шест година у Истанбулу па  сам дочекала и успратила велики број наших играча у свим спортовима,а многи су ме звали за помоћ. Из одбојкаше породице ту су Маја Огњеновић, Тијана Бошковић и Бранкица Михајловић, кошаркаш Никола Калинић је овде већ пет година, а били су и Богдановић и Гудурић, а Мицића још нисам упознала. У једном периоду нас је било овде између 15 и 20, па су увек била велика дружења.

Многи вас виде као тренера  после играчке каријере, да ли се видите у тој улози?

- Тако је, неки су ми рекли да ме виде као тренера, али мислим да нисам довољно стрпљива за то. Ипак, видим себе у спорту и после играчке каријере, не знам у ком својству, али видећемо када дође време за то. У истом тренутку радим са двојицом можда и најбољих тренера на свету, Терзићем у репрезентацији и Гвидетијем у Вакифбанку, тако да сам пуно научила од њих двојице. Ту су и други тренери, али њих двојица  су на врху. Некада је било захтевно пребацити се из система рада у други систем, сада је лакше. Са Мајом већ играм 11 година, тако да је све много лакше.

Од нових играчица из репрезентације, има ли нека девојка која вас подсећа на вас када сте почели каријеру у националном дресу?

- Када сам дошла у репрезентацију била сам стидљива, доста уплашена,пре свега због селетора Терзића који је стално намргођен. Али, то је било тако  само зато што га тада нисам добро познавала, временом сам схватила да је другачији него што то израз његовог  лица показује . Сада су у репрезентацији све добре девојке, вема фине и културне, али ово питање је за Терзића, он зна каква сам била и да ли неке девојке подсећају на мене.

Репрезентација Србије је једна од најбољих на свету, састављена од врхунских играчица, како успевате да останете подрђене тиму, а да не исплувају појединци?

- Одбојка је тимски спорт, појединац мало шта може без помоћи других. Код нас у репрезентацији се све добро зна, нема места индивидуалцима, никада их није ни било, сматрам да управо тимски дух доприноси нашим добрим играма и резултатима. Истина је да у репрезентацији играју неке од најбољих одбојкашица на свету, али то нама тако не изгледа и никада нисмо размишљале на тај начин. Колектив је најважнији, све смо се увек радо одазивале на позив селектора, што вероватно не би био случај да све не функционише сјајно – казала је Милена Рашић.

Припремио: М. Ристић