Milena Rašić: Vraćam se u nacionalni odbojkaški tim

On je ulozi novinara i razgovara sa našim reprezentativcima i reprezentativkama u vreme izolacije.

Poslednja sagovornica za OSS bila je Milena Rašić, odbojkašica koja šest godina brani boje Istanbula. Prenosimo najzanimljivije detalje iz tog intervjua.

Nije vas bilo prošle sezone u dresu Srbije, bilo je dosta priča, da li biste pojasnili šta je tačno bilo?

- Glavni razlog mog odsustva prošle reprezentativne sezone bio je odmor. U dogovoru sa selektorom Terzićem propustila sam jednu godinu, trebalo mi je vremena za porodicu, prijatelje, sve ono što u normalnim okolnostima trpi, ali sam se trudila da budem što više uz tim i naravno bodrila sam ekipu na polufinalu i finalu Evropskog prvenstva u Turskoj. Bilo je raznih priča-  da sam se sa nekima posvađala i slično, ali to nema veze sa istinom, vraćam se u nacionalni tim  na prvoj akciji – rekla je Milena

Pratili ste polufinale i finale EP sa tribina u Ankari, kako je bilo gledati sve to sa strane?

- Na finalu u Ankari sam bila među turskim navijačima, čudno su me gledali jpošto  sam se jedina među njima  radovala kada Srbija osvoji poen. Tada sam uvidela da mi je mnogo lakše da igram nego da gledam utakmice. Na terenu možeš nešto da uradiš i da pomogneš, sa tribina nikako. Ipak, najvažnije je da se sve dobro završilo po nas i da je pehar sačuvan.

Kakva je trenutna situacija u Turskoj u pogledu epidemije i kako provodite dane u stanu?

- Situacija u Turskoj nije strašna, ali je počela da se pogoršava, pa su uvedene razne mere. Najavili su i potencijalni policijski čas, što još nije izvesno. Mera za starije od 65 godina su kao i u Srbiji. Trudim se da pratim preporuke, iz stana izlazim samo u neophodnoj situaciji, sa punom opremom, samo do marketa.  Nalazim načine da mi dan prođe brže, volim da gledam filmove i serije, a slažem i slagalicu od 1.500 komada, mislim da je nikada neću završiti, ali je sjajna za “ubijanje” vremena. Odradim trening dnevno do sat vremena, koji je po planu kondicionog trenera iz kluba, malo komšijama “skačem po glavi”, ali sve će proći.

Da li smatraš da će se nešto promeniti kod ljudi kada sve ovo prođe?

- Mislim da ćemo svi posle ovoga gledati na život malo drugačije, više ćemo ceniti prirodu i sve ono što nas okružuje, a svakako bismo trebali da povedemo računa više o svemu.

Interesantna činjenica vezana za vas je da ste pre devet godina na Gran priju zaradili titulu najboljeg napadača, koje inače blokeri dobijaju veoma retko.

- Iskreno, te 2011. godine je i mene iznenadila činjenica da sam proglašena za najboljeg napadača, jer ta priznanja po nepisanom pravilu idu primačima ili korektorima. Ali, imala sam dobre procente u napadu, poznato je da naša reprezentacija voli da igra kroz sredinu kada god je to moguće, posebno to voli tehničar  Maja Ognjenović, tako da je i njena zasluga velika za moje priznanje. Inače, odbojku sam počela da treniram na poziciji dizača, a isprobala sam i sve druge pozicije, čak i libera na jednom meču. No, uprkos nekim željama, nema mesta eksperimentisanju i ostajem bloker. Imala sam sreću da radim s velikim trenerima u najvećem delu karijere, tako da sam puno vežbala razne stvari pa je i to doprinelo mojim igračkim sposobnostima.

Da li mislite da biste mogli da se oprobate i u odbojci protiv muškaraca?

- Imala sam sličnih pitanja ranije od strane mnogih trenera, meni je to tada zvučalo pomalo smešno, ali u najvećem delu karijere sam imala taj tipičan muški napada kroz sredinu ispred dizača, bez takozvane koreje. Ipak, drugačije je i na ženskoj mreži nego na muškoj.

Dugo ste u Istanbulu, ima i dosta naših igrača i igračica iz raznih sportova u tom gradu, kako funkcionišete u slobodno vreme?

- Već sam šest godina u Istanbulu pa  sam dočekala i uspratila veliki broj naših igrača u svim sportovima,a mnogi su me zvali za pomoć. Iz odbojkaše porodice tu su Maja Ognjenović, Tijana Bošković i Brankica Mihajlović, košarkaš Nikola Kalinić je ovde već pet godina, a bili su i Bogdanović i Gudurić, a Micića još nisam upoznala. U jednom periodu nas je bilo ovde između 15 i 20, pa su uvek bila velika druženja.

Mnogi vas vide kao trenera  posle igračke karijere, da li se vidite u toj ulozi?

- Tako je, neki su mi rekli da me vide kao trenera, ali mislim da nisam dovoljno strpljiva za to. Ipak, vidim sebe u sportu i posle igračke karijere, ne znam u kom svojstvu, ali videćemo kada dođe vreme za to. U istom trenutku radim sa dvojicom možda i najboljih trenera na svetu, Terzićem u reprezentaciji i Gvidetijem u Vakifbanku, tako da sam puno naučila od njih dvojice. Tu su i drugi treneri, ali njih dvojica  su na vrhu. Nekada je bilo zahtevno prebaciti se iz sistema rada u drugi sistem, sada je lakše. Sa Majom već igram 11 godina, tako da je sve mnogo lakše.

Od novih igračica iz reprezentacije, ima li neka devojka koja vas podseća na vas kada ste počeli karijeru u nacionalnom dresu?

- Kada sam došla u reprezentaciju bila sam stidljiva, dosta uplašena,pre svega zbog seletora Terzića koji je stalno namrgođen. Ali, to je bilo tako  samo zato što ga tada nisam dobro poznavala, vremenom sam shvatila da je drugačiji nego što to izraz njegovog  lica pokazuje . Sada su u reprezentaciji sve dobre devojke, vema fine i kulturne, ali ovo pitanje je za Terzića, on zna kakva sam bila i da li neke devojke podsećaju na mene.

Reprezentacija Srbije je jedna od najboljih na svetu, sastavljena od vrhunskih igračica, kako uspevate da ostanete podrđene timu, a da ne ispluvaju pojedinci?

- Odbojka je timski sport, pojedinac malo šta može bez pomoći drugih. Kod nas u reprezentaciji se sve dobro zna, nema mesta individualcima, nikada ih nije ni bilo, smatram da upravo timski duh doprinosi našim dobrim igrama i rezultatima. Istina je da u reprezentaciji igraju neke od najboljih odbojkašica na svetu, ali to nama tako ne izgleda i nikada nismo razmišljale na taj način. Kolektiv je najvažniji, sve smo se uvek rado odazivale na poziv selektora, što verovatno ne bi bio slučaj da sve ne funkcioniše sjajno – kazala je Milena Rašić.

Pripremio: M. Ristić