НИНИНЕ МУСТРЕ Жито и кукољ
„Страх је убица ума“, једна је од најупечатљивијих реченица коју сам запамтила из серијала „Дина пешчана планета“ Френка Херберта. Та реченица је била део обуке главној јунака, а ја сам је као неку мантру понављала недељама после читања.
И гле, нисам је као већину других које су ме фасцинирале, заборавила. Већ деценијама ми као неки рефлектор бљесне у уму, сваки пут када осетим да страх почиње да обузима људе око мене. То је такође аларм који ме натера да се запитам да ли и ја осећам страх. И у таквим ситуацијама, обично и буде тако. Онда ту реченицу применим и на себи. Страх је убица ума.
Свој рецепт за превазилажење страха сам већ небројено пута поделила: осећај захвалности и љубави. Одмах прионем на набрајање свега онога на чему сам животу захвална и моја се енергија промени. Срце се умири, а ум почне да ради у нормалном режиму, без паничних мисли које уништавају спокој. Када се ум разбистри, сетим се да дубоко и свесно дишем, и ођедном слика стварности око мене, потпуно се промени.
Немам потребу да људима око себе држим лекције о страху. Међутим, мој мир и спокој буду врло ефикасни када је помоћ другима у питању. И они лакше одагнају страх (поготово ако се сете да тој вибрацији траха кажу „видим те“) и почну сталоженије да размишљају. Ова моја генерација је толико пута већ била у разним „кризним“ ситуацијама, да већ можемо да сагледамо сценарио по којем се догађаји нижу, а сваки пут су крајности једне исте приче све удаљеније.
Тако је и ова криза са вирусом која је обузела целу планету поделила људе на оне који мисле да је то здравствена катастрофа светских размера и оне који мисле да је обичан вирус грипа који је злоупотребљен да се људима лакше манипулише. Једни тврде да је све то масло највећих светских моћника, а други да смо сами криви што смо неозбиљно схватили здравствену претњу. Једни мисле да је узрок свему напредна техноогија, други мисле да би се без напредне технологије свет урушио. Једни се придржавају препоручених правила понашања, други их намерно крше.
Једни су смирени, труде се да се прилагоде и извуку најбоље из ове ситуације, други праве драме и погоршавају своје ментално стање, као и стање свих око себе. Једни непрестано гледају у ТВ, чекајући нове, све горе вести, други читају књиге, слушају музику, нешто креирају и раде нешто за подизање своје вибрације. Једни по друштваним мрежама шаљу упозоравајуће (читај паничне) поруке, а други шаљу шаљиве. И све тако, као и у свакој измишљеној или реалној кризној ситуацији до сада.
Та наша дуалност у којој за сада још увек живимо, све се више наглашава, толико се крајности растежу да имам осећај да ће до пуцања врло скоро доћи. И онда ћемо се раздвојити. Почећемо да живимо као да смо у две потпуно одвојене димензије. Једну бих назвала димензијом љубави, другу димензијом страха. Потпуно сам уверена да сваким својим, и најситнијим избором, крчимо себи пут ка једној од њих. У свакој ситуацији одлучујемо хоћемо ли по својим њивама постојања сејати жито или кукољ, само је важно јесмо ли научили да распознамо које је које семе. Ја верујем да јесмо. Ко није, још увек има прилику.
Нина Мартиновић Армбрустер