ТВОЈА РЕЧ Богдан Јовановић (24): Од жеље за бубњевима до виолончела
Да у Лесковцу није тренд учити свирати хармонику, те да пре десетак година није био велики ред за полагање пријемног за тај инструмент у Музичкој школи, тада млађаног Богдана Јовановића можда не би запазила наставница виолончела Маријана Прокић и утицала на даљи музички пут.
Богдан сада има 24 године, студент је друге године мастера на Академији уметности у Новом Саду, одсек вилончело на класи проф. Марка Милетића, а сваки слободни тренутак користи за - свирање, путовања, али и екстремне спортове (циклотуризам, хајковање и планинарење у дивљини, пливање, роњење).
- Бавим се свим и свачим. Мало фотографишем, мало свирам концерте, фоткам све живо, не професионално, него за своју љубав - набраја нам, између осталог, овонедељни саговорник.
Мало-помало, и кад имаш времена за себе?
- Фактички, немам времена за себе. Имам мало, јер волим да организујем ствари. Свирао сам и у омладинској yеz хармонији у Нишу, после тога сам у Новом Саду кренуо у два-три оркестра,...
Видим, овај интервју ћемо објављивати у наставцима... Како је, уопште, дошло до тога да свираш виолончело?
- Ух, то је интересантна прича, јер сам ја хтео да свирам бубњеве, а њих није било, и онда сам хтео гитару. Отишли смо у Музичку школу, а моји родитељи су желели да свирам хармонику. Полагао сам пријемни за гитару и хармонику, али док сам чекао у дугачком реду за хармонику (јер у Лесковцу има много родитеља који желе да њихова деца свирају тај инструмент) наставница виолончела Маријана Прокић је рекла: „Јао, што је овај дечкић сладак, је л’ може он да дође да ми покаже шта зна.” Прешао сам код ње, показао сам се најбоље и тако сам кренуо да свирам виолончело. Буквално ништа нисам знао о том инструменту и захваљујући њој сам га заволео, као и музику уопште. Мени је сад класична музика омиљена, тако да, баш сам јој захвалан што ме је научила да је волим и доживим на прави начин.
У последње време често имамо прилику да видимо и чујемо како музичари на виолончелу свирају и нешто друго осим класичне музике...
- Наравно, виолончело није нужно класични инструмент. Ниједан инструмент није нужно класични инструмент.
Нарочито хароминика...
- Да, да, да,... Али, све је потекло из класичне музике. Фора је што свет иде правцем којим иде и ја сад да бих одржао неку популарност виолончела и класичне музике, морам да све то приближим људима тако што ћу свирати и мало популарну музику, филмску, танго,... и онда тако дођем и до класичне. Кад држимо концерте, за бис увек имамо неки танго, филмску и популарну музику. Кад смо били на броду свирали смо све живо, чак и рок. Има много могућности.
Шта је оно што теби највише лежи и прија?
- Заправо, све волим да свирам. Највише волим класику, слажем се са оркестром, то ми је омиљена ствар, све ме то испуњава и прија. С друге стране, волим да свирам и рок и популарну музику, волим да осетим тај неки ритам.
О чему је тачно реч кад кажеш да си свирао на броду?
- Друг ме је звао да начинимо квартет, он са његовом девојком, ја са својом, па да свирамо на прекоокеанском броду. Аплицирали смо, агенција нас је прихватила и послала нам уговор. Отишли смо на четири месеца и, између осталог, обишли смо Сингапур, Филипине, Индонезију, Аустралију, Нови Зеланд, цео Пацифик смо обишли, па смо дошли до Сан Франциска, Канаде и Аљаске.
Као виолончелиста, навикао си да будеш део оркестра, а тамо сте били квартет. Колика је разлика?
- Велика је разлика, јер је у питању гудачки квартет, па ти фале гласови и музичке боје. Али, у квартету можеш да изимитираш боје других инструмената. Добар је осећај, јер имаш потпуну слику неког дела.
Колико је потребно дневно свирати виолончело да би све било перфектно на сцени?
- То је сад знак питања. Као младе нас терају да вежбамо што више, како бисмо имали што више кондиције, и физичке и психичке, а касније је довољно неколико сати да се то одржава.
Колико свираш сад у самоизолацији?
- Па, слично. Мислим, сати нису толико битни, колико је важно паметно вежбање. Постоји могућност и да ништа квалитетно не урадим за четири сата вежбања.
Имају ли комшије разумевања за твоје вежбање?
- Моје комшије имају, да.
Велики поздрав за комшије!
- Изаћи ћу у 20 часова да им свирам...
Можеш ли да ми појасниш дуо са Катарином Пинтер?
- Зовемо се „ПЈ дуо” и то смо основали пре две-три године када смо кренули у Котор на море. Искористили смо прилику да заједно свирамо и кад смо се вратили из Котора за Нови Сад, кренули смо да свирамо за прославе, свадбе, крштења, мало смо и на улици свирали. Свирамо и даље, а у Котору скоро сваке године. Скроз је лепа идеја јер можемо кадгод да вежбамо, живимо заједно.
Будући да си пропутовао свет и то захваљујући музици, како оцењујеш музички сцену?
- Уф, то је тешко питање...
Да, ја само тешка питања постављам...
- Претешка! Каква нам је музичка сцена... Нажалост, нисам срећан и задовољан, јер нема довољно заинтересованих људи који ће слушати класичну музику. То је проблем. Мала деца се уче да слушају нешто друго и много је таквих који у друштву слушају друге жанрове, а не класику. Музиачри у Новом Саду и Београду су добри, имамо квалитетну сцену и квалитетне свираче, али yaba кад им на концертима долазе само старији и пензионери.
Леа Радловачки