TVOJA REČ Bogdan Jovanović (24): Od želje za bubnjevima do violončela

Bogdan sada ima 24 godine, student je druge godine mastera na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, odsek vilončelo na klasi prof. Marka Miletića, a svaki slobodni trenutak koristi za - sviranje, putovanja, ali i ekstremne sportove (cikloturizam, hajkovanje i planinarenje u divljini, plivanje, ronjenje).

- Bavim se svim i svačim. Malo fotografišem, malo sviram koncerte, fotkam sve živo, ne profesionalno, nego za svoju ljubav - nabraja nam, između ostalog, ovonedeljni sagovornik.

Malo-pomalo, i kad imaš vremena za sebe?

- Faktički, nemam vremena za sebe. Imam malo, jer volim da organizujem stvari. Svirao sam i u omladinskoj yez harmoniji u Nišu, posle toga sam u Novom Sadu krenuo u dva-tri orkestra,...

Vidim, ovaj intervju ćemo objavljivati u nastavcima... Kako je, uopšte, došlo do toga da sviraš violončelo?

- Uh, to je interesantna priča, jer sam ja hteo da sviram bubnjeve, a njih nije bilo, i onda sam hteo gitaru. Otišli smo u Muzičku školu, a moji roditelji su želeli da sviram harmoniku. Polagao sam prijemni za gitaru i harmoniku, ali dok sam čekao u dugačkom redu za harmoniku (jer u Leskovcu ima mnogo roditelja koji žele da njihova deca sviraju taj instrument) nastavnica violončela Marijana Prokić je rekla: „Jao, što je ovaj dečkić sladak, je l’ može on da dođe da mi pokaže šta zna.” Prešao sam kod nje, pokazao sam se najbolje i tako sam krenuo da sviram violončelo. Bukvalno ništa nisam znao o tom instrumentu i zahvaljujući njoj sam ga zavoleo, kao i muziku uopšte. Meni je sad klasična muzika omiljena, tako da, baš sam joj zahvalan što me je naučila da je volim i doživim na pravi način.

U poslednje vreme često imamo priliku da vidimo i čujemo kako muzičari na violončelu sviraju i nešto drugo osim klasične muzike...

- Naravno, violončelo nije nužno klasični instrument. Nijedan instrument nije nužno klasični instrument.

Naročito harominika...

- Da, da, da,... Ali, sve je poteklo iz klasične muzike. Fora je što svet ide pravcem kojim ide i ja sad da bih održao neku popularnost violončela i klasične muzike, moram da sve to približim ljudima tako što ću svirati i malo popularnu muziku, filmsku, tango,... i onda tako dođem i do klasične. Kad držimo koncerte, za bis uvek imamo neki tango, filmsku i popularnu muziku. Kad smo bili na brodu svirali smo sve živo, čak i rok. Ima mnogo mogućnosti.

Šta je ono što tebi najviše leži i prija?

- Zapravo, sve volim da sviram. Najviše volim klasiku, slažem se sa orkestrom, to mi je omiljena stvar, sve me to ispunjava i prija. S druge strane, volim da sviram i rok i popularnu muziku, volim da osetim taj neki ritam.

O čemu je tačno reč kad kažeš da si svirao na brodu?

- Drug me je zvao da načinimo kvartet, on sa njegovom devojkom, ja sa svojom, pa da sviramo na prekookeanskom brodu. Aplicirali smo, agencija nas je prihvatila i poslala nam ugovor. Otišli smo na četiri meseca i, između ostalog, obišli smo Singapur, Filipine, Indoneziju, Australiju, Novi Zeland, ceo Pacifik smo obišli, pa smo došli do San Franciska, Kanade i Aljaske.

Kao violončelista, navikao si da budeš deo orkestra, a tamo ste bili kvartet. Kolika je razlika?

- Velika je razlika, jer je u pitanju gudački kvartet, pa ti fale glasovi i muzičke boje. Ali, u kvartetu možeš da izimitiraš boje drugih instrumenata. Dobar je osećaj, jer imaš potpunu sliku nekog dela.

Koliko je potrebno dnevno svirati violončelo da bi sve bilo perfektno na sceni?

- To je sad znak pitanja. Kao mlade nas teraju da vežbamo što više, kako bismo imali što više kondicije, i fizičke i psihičke, a kasnije je dovoljno nekoliko sati da se to održava.

Koliko sviraš sad u samoizolaciji?

- Pa, slično. Mislim, sati nisu toliko bitni, koliko je važno pametno vežbanje. Postoji mogućnost i da ništa kvalitetno ne uradim za četiri sata vežbanja.

Imaju li komšije razumevanja za tvoje vežbanje?

- Moje komšije imaju, da.

Veliki pozdrav za komšije!

- Izaći ću u 20 časova da im sviram...

Možeš li da mi pojasniš duo sa Katarinom Pinter?

- Zovemo se „PJ duo” i to smo osnovali pre dve-tri godine kada smo krenuli u Kotor na more. Iskoristili smo priliku da zajedno sviramo i kad smo se vratili iz Kotora za Novi Sad, krenuli smo da sviramo za proslave, svadbe, krštenja, malo smo i na ulici svirali. Sviramo i dalje, a u Kotoru skoro svake godine. Skroz je lepa ideja jer možemo kadgod da vežbamo, živimo zajedno.

Budući da si proputovao svet i to zahvaljujući muzici, kako ocenjuješ muzički scenu?

- Uf, to je teško pitanje...

Da, ja samo teška pitanja postavljam...

- Preteška! Kakva nam je muzička scena... Nažalost, nisam srećan i zadovoljan, jer nema dovoljno zainteresovanih ljudi koji će slušati klasičnu muziku. To je problem. Mala deca se uče da slušaju nešto drugo i mnogo je takvih koji u društvu slušaju druge žanrove, a ne klasiku. Muziačri u Novom Sadu i Beogradu su dobri, imamo kvalitetnu scenu i kvalitetne svirače, ali yaba kad im na koncertima dolaze samo stariji i penzioneri.

Lea Radlovački