ЖИВОТНА ПРИЧА: Михољка Арсић,слепа од своје 27. године

Рођена је 12. октобра 1938. године у Босни, а са седамнаест година је дошла у Нови Сад. С деветнаест, услед кратковидости, почео је нагло да јој слаби вид.

– У то време сам радила у фабрици за производњу конзерви, а с 29 година сам у потпуности изгубила вид – наводи на почетку разговора та храбра жена.

Михољка истиче да није одустајала од покушаја да поврати вид.

– Долазио је др Алберт Бела из Будимпеште – присећа се наша саговорница. – После прегледа ми је рекао да не може ништа да учини јер су лекари пре њега направили грешку дајући ми ињекције у очи, које су убрзале губитак вида. По губитку вида муж ме је напустио, наводећи да му треба здрава жена. Тако сам остала сама са четворогодишњом ћерком.

Није јој било лако, али је знала да не сме да се преда. У једном тренутку се јако разболела те је било упитно да ли ће преживети.

– Љубав према детету и воља за животом дали су ми снагу да наставим даље – наглашава Михољка. – Најтеже је било савладати кућне послове, али када нешто нисам могла да урадим, помогла би ми комшиница. У почетку сам била депресивна јер сам мислила да сам једина с тим проблемом. Међутим, када сам почела да долазим у Савез слепих, упознала сам много људи с истим хендикепом и било ми је лакше да на живот гледам с ведрије стране.

У име Савеза слепих Војводине, 1964. године отишла је на смотру Савеза слепих Србије, која се састојала од музичке смотре и изложбе.

– После тога је био састанак жена на којем сам предложила да све организације покрену секције жена – присећа се тих дана Михољка, коју одмиља зову бака Мила. – Предлог је био лепо прихваћен и за кратко време организоване су секције штрикања и кувања. Често смо путовале на изложбе, сарађујући на тај начин са женама из других организација, учећи једне од других и размењујући искуства.

Средином осамдесетих учествовала је с још неколико жена из организације на такмичењу из ручног рада и кулинарства у Суботици.

– Чланови жирија су били изненађени када су видели да сам слепа, а да приликом кувања тачно знам где је у чинији удубљење за кутлачу – каже бака Мила. – Неколико месеци од тог такмичења позвале су ме да дођем на такмичење, али да се не зна да је кувала слепа особа. Занимало их је како ће рад бити оцењен. У питању је била међународна изложба. Отишла сам с колегиницом Незом и од тада смо сваке године ишле на изложбе и освајале медаље све до 1996. године. Михољка је освојила бројне медаље и дипломе с међународних такмичења из штрикања и кулинарства. Као свој највећи животни успех, наводи то што је у таквим околностима успела да одхрани и ишколује своју девојчицу у зрелу жену. Њена мезимица Зорица сада је успешна пословна жена, супруга и мајка Бојане која је докторирала математику. Сви живе у хармоничној заједници, а како сама наводи, њена породица јој је показатељ да су се њена мука и труд исплатили. 

Милица Ћирић