Сомбор слави 271 годину од стицања статуса слободног краљевског града
СОМБОР: Када сутра, у понедељак 17. фебруара, из руку градоначелнице Душанке Голубовић прими Повељу Града Сомбора овогодишњи лауреат др Дарко Косановић ће стати у ред “великих мужева сомборских”, који се бележе у повесници слободне и краљевске вароши од 1749. године, када је управо на тај дан пре 271 годину аустријска надвојвоткиња, угарска краљица и имепраторка Светог римског царства Марија Терезија Валбурга Амалија Кристина од Хабзбурга благоизволела да стави свој потпис и империјални печат на елибертациону повељу, којом су сви грађани Сомбора фактички ступили у статус племића, ослобођених феудалне зависности од воље барона, грофова и иних у порфиру рођених аристократа.
А све је почело пре више од два и по века, када је на овим просторима владајућа царевина "за срце ујела" Сомбор одузимањем статуса војничке, милитарске вароши, и то због развојачења Потиске војне границе 1741. године. Сама могућност да, уколико се не преселе у Бечеј или Земун где би и даље били граничари, буду унижени у ранг обичних кметова до те мере је потпалило сомборске милитаре да је стање у вароши било на ивици отворене побуне, иако, врло мудро и увиђајно, нису пропуштали да свако мало дају изјаве о лојалности империјалном двору у Вијени, а богами повремено и уплате нешто од дажбина у благајну Угарске Коморе.
Није баш да им је недостајало клање са Агарјанима зарад славе круне Хабсбурга, али је промена статуса вароши значила ударац и новчаницима и грађанским слободама, што су их имали као солдати, а не коморски поданици. И реше се Сомборци, "Расцијани православне и католичке вере", што ће рећи Срби и Буњевци, да откупе права слободног и краљевског града, те изабраше своја три одличника, Атанасија Стојшића, Михајла Бокеровића и Мартина Парчетића, да их, како доликује, заступају на царском двору, баш као што су их предводили на бојном пољу. Како хронике кажу, 518 милитарских кућедомаћина, тада присутних у Сомбору, и три заклета варошка службеника приде, одлуку о депутацији светлом двору донели су чело цркве Светог Георгија и својим потписима заклеше се да ће свакојаке намете истрпети само да остваре циљ. Онима који су се нећкали и нису пристајали на подухват лепо и у то време врло демократски обећаше да ће им куће спалити ако елибертацији буду препреке постављали, па кад, невични дворској етикецији, обезбедише и помоћ дворског српског народног агента Јосифа Матолаја, кренуше у дипломатску битку. Не желећи се после све проливене крви враћати као "сиротиња раја" на велепоседе угарских барона и грофова, задужише се до грла код лихвара свом својом непокретном и покретном имовином, те "из жила бића свога" исцедише чак 150 хиљада златних рајнских форинти на колико је "милостива" царица проценила њихову слободу. Малобројни, на сличан начин, ослобођени градови су много јефтиније прошли, али су Сомборци за свог “суграђанина” имали Франца Јозефа фон Редла, архикрвопију народну и челника Бачке коморске администрације, који је своја лена и скоро цезарским равне привилегије бранио сваком сплетком и поганштином коју је могао да смисли и изведе на двору. Ишао је чак дотле да је као претечу медијског рата међу забринутим Сомборцима "пустио буву" да се њихова депутација "облокава и бећари" од народних пара уместо да штити интересе тек развојачених милитара.
Највероватније из његове “кухиње” је потекло и писмо Коморе светлој царици у коме се Сомборци опањкавају као јатаци разбојника и непокорна сметња увођењу реда у Жупанији те се дословно каже да “тај сирови народ не заслужује привилегије, а ако добије привилегије и рђаву управу, нико га неће одвратити од зла и злочина и привести мирном и пристојном животу. У Сомбор ће се са свих страна сливати људи православне вере, што ће бити од штете за јавни ред и безбедност, јер ће, држећи се својих привилегија радити што буду хтели”.
И све му залуду било, јер за тих пар година депутација “дишкрецијом” подмити на двору што се могло и ваљало подмитити, уплати силно злато у царску благајну, па Марија Терезија потписа 17. фебруара 1749.године привилегијално писмо којим од војничке вароши уздиже Сомбор у ранг слободних и краљевских градова, чиме љутим ратницима отвори двери светле и богате будућности. Светла будућност није почела одмах, јер су на боље дане Сомборци морали да чекају и дуго након 1749.године. Прво је ваљало вратити силне кредите у којима су се дојучерашњи милитари нашли. Као што и данас житељи овог града дижу један да би вратили други кредит, тако су и тадашњи 120.000 форинти вредан кредит подигнут код барона Теофила де Палме елибертациони занесењаци враћали захваљујући другим, 181.000 вредним кредитним “аранжманом” склопљеним са хрватским баном, грофом Баћањијем.
Све време враћања кредита Сомборци су били у правом дужничком ропству, па је и 1764. година, као друго ослобођење прослављена, јер су тек тада Баћањију вратили дугове и његовим пандурима и чиновницима “видели леђа”. Кад су две године касније, 1766.године , најзад “подвукли црту” испало је да су сви трошкови елибертације досегли фантастичну суму од чак 250.225 форинти, новчани еквивалент, тада много драгоценијих, 50.000 тона жита. Ни ту није био крај мука јер је варошка каса тек 1796 први пут забележила вишак прихода над расходима, да би последњи ануитет елибертационог зајма био исплаћен тек 1806. године.
Милић Миљеновић
