Sombor slavi 271 godinu od sticanja statusa slobodnog kraljevskog grada
SOMBOR: Kada sutra, u ponedeljak 17. februara, iz ruku gradonačelnice Dušanke Golubović primi Povelju Grada Sombora ovogodišnji laureat dr Darko Kosanović će stati u red “velikih muževa somborskih”, koji se beleže u povesnici slobodne i kraljevske varoši od 1749. godine, kada je upravo na taj dan pre 271 godinu austrijska nadvojvotkinja, ugarska kraljica i imepratorka Svetog rimskog carstva Marija Terezija Valburga Amalija Kristina od Habzburga blagoizvolela da stavi svoj potpis i imperijalni pečat na elibertacionu povelju, kojom su svi građani Sombora faktički stupili u status plemića, oslobođenih feudalne zavisnosti od volje barona, grofova i inih u porfiru rođenih aristokrata.
A sve je počelo pre više od dva i po veka, kada je na ovim prostorima vladajuća carevina "za srce ujela" Sombor oduzimanjem statusa vojničke, militarske varoši, i to zbog razvojačenja Potiske vojne granice 1741. godine. Sama mogućnost da, ukoliko se ne presele u Bečej ili Zemun gde bi i dalje bili graničari, budu uniženi u rang običnih kmetova do te mere je potpalilo somborske militare da je stanje u varoši bilo na ivici otvorene pobune, iako, vrlo mudro i uviđajno, nisu propuštali da svako malo daju izjave o lojalnosti imperijalnom dvoru u Vijeni, a bogami povremeno i uplate nešto od dažbina u blagajnu Ugarske Komore.
Nije baš da im je nedostajalo klanje sa Agarjanima zarad slave krune Habsburga, ali je promena statusa varoši značila udarac i novčanicima i građanskim slobodama, što su ih imali kao soldati, a ne komorski podanici. I reše se Somborci, "Rascijani pravoslavne i katoličke vere", što će reći Srbi i Bunjevci, da otkupe prava slobodnog i kraljevskog grada, te izabraše svoja tri odličnika, Atanasija Stojšića, Mihajla Bokerovića i Martina Parčetića, da ih, kako dolikuje, zastupaju na carskom dvoru, baš kao što su ih predvodili na bojnom polju. Kako hronike kažu, 518 militarskih kućedomaćina, tada prisutnih u Somboru, i tri zakleta varoška službenika pride, odluku o deputaciji svetlom dvoru doneli su čelo crkve Svetog Georgija i svojim potpisima zakleše se da će svakojake namete istrpeti samo da ostvare cilj. Onima koji su se nećkali i nisu pristajali na poduhvat lepo i u to vreme vrlo demokratski obećaše da će im kuće spaliti ako elibertaciji budu prepreke postavljali, pa kad, nevični dvorskoj etikeciji, obezbediše i pomoć dvorskog srpskog narodnog agenta Josifa Matolaja, krenuše u diplomatsku bitku. Ne želeći se posle sve prolivene krvi vraćati kao "sirotinja raja" na veleposede ugarskih barona i grofova, zadužiše se do grla kod lihvara svom svojom nepokretnom i pokretnom imovinom, te "iz žila bića svoga" iscediše čak 150 hiljada zlatnih rajnskih forinti na koliko je "milostiva" carica procenila njihovu slobodu. Malobrojni, na sličan način, oslobođeni gradovi su mnogo jeftinije prošli, ali su Somborci za svog “sugrađanina” imali Franca Jozefa fon Redla, arhikrvopiju narodnu i čelnika Bačke komorske administracije, koji je svoja lena i skoro cezarskim ravne privilegije branio svakom spletkom i poganštinom koju je mogao da smisli i izvede na dvoru. Išao je čak dotle da je kao preteču medijskog rata među zabrinutim Somborcima "pustio buvu" da se njihova deputacija "oblokava i bećari" od narodnih para umesto da štiti interese tek razvojačenih militara.
Najverovatnije iz njegove “kuhinje” je poteklo i pismo Komore svetloj carici u kome se Somborci opanjkavaju kao jataci razbojnika i nepokorna smetnja uvođenju reda u Županiji te se doslovno kaže da “taj sirovi narod ne zaslužuje privilegije, a ako dobije privilegije i rđavu upravu, niko ga neće odvratiti od zla i zločina i privesti mirnom i pristojnom životu. U Sombor će se sa svih strana slivati ljudi pravoslavne vere, što će biti od štete za javni red i bezbednost, jer će, držeći se svojih privilegija raditi što budu hteli”.
I sve mu zaludu bilo, jer za tih par godina deputacija “diškrecijom” podmiti na dvoru što se moglo i valjalo podmititi, uplati silno zlato u carsku blagajnu, pa Marija Terezija potpisa 17. februara 1749.godine privilegijalno pismo kojim od vojničke varoši uzdiže Sombor u rang slobodnih i kraljevskih gradova, čime ljutim ratnicima otvori dveri svetle i bogate budućnosti. Svetla budućnost nije počela odmah, jer su na bolje dane Somborci morali da čekaju i dugo nakon 1749.godine. Prvo je valjalo vratiti silne kredite u kojima su se dojučerašnji militari našli. Kao što i danas žitelji ovog grada dižu jedan da bi vratili drugi kredit, tako su i tadašnji 120.000 forinti vredan kredit podignut kod barona Teofila de Palme elibertacioni zanesenjaci vraćali zahvaljujući drugim, 181.000 vrednim kreditnim “aranžmanom” sklopljenim sa hrvatskim banom, grofom Baćanjijem.
Sve vreme vraćanja kredita Somborci su bili u pravom dužničkom ropstvu, pa je i 1764. godina, kao drugo oslobođenje proslavljena, jer su tek tada Baćanjiju vratili dugove i njegovim pandurima i činovnicima “videli leđa”. Kad su dve godine kasnije, 1766.godine , najzad “podvukli crtu” ispalo je da su svi troškovi elibertacije dosegli fantastičnu sumu od čak 250.225 forinti, novčani ekvivalent, tada mnogo dragocenijih, 50.000 tona žita. Ni tu nije bio kraj muka jer je varoška kasa tek 1796 prvi put zabeležila višak prihoda nad rashodima, da bi poslednji anuitet elibertacionog zajma bio isplaćen tek 1806. godine.
Milić Miljenović
