Твоја реч, Душка Данилов Марјановић – мајка четворо деце и правница: Породица увек испред каријере

Новосађанка Душка Данилов Марјановић (29) мајка је четворо деце, што је чини својеврсном хероином данашњице. Али, онда није само то... Реч је о амбициозној младој жени која је са првим дететом дипломирала на Правном факултету, са другим је мастерирала, а сад планира да, кад најмлађи близанци крену у вртић, посвети се Правосудном испиту.

- Одувек сам желела велику породицу и троје деце је нешто око чега смо сигурно имали консензус, и ишли смо на то да добијемо треће дете, али се никад нисмо надали да ће бити оваква комбинација са близанцима - почиње Душка своју бајколику причу.

Јеси ли могла да очекујеш да ћеш све то успети да оствариш пре 30. године?

- Некако и да и не, зато што сам одмах након факултета засновала породицу и желела сам да не буде велика генерацијска разлика међу децом, него да завршим шта имам са тим и идем даље. Ставила сам породицу испред каријере.

Да ли то значи да више неће бити деце?

- Па, за сад не. Мислим да не бих да нарушавам ову равнотежу.

Кад планираш да даш Правосудни и како успеваш све да постигнеш?

- Сад имам две године породиљског и ако би било могуће да ово углавим у тој другој години. Они ће на јесен кренути у вртић, па кад се привикну и адаптирају. Већ сам кренула да спремам, али ми је улетео посао, па сам морала да запоставим. Све ово не бих успела без помоћи шире породице, односно мојих и супругових родитеља. Ангажовали смо и жену која је у кући са мном један део дана. Некад нам затреба и у трећој смени, јер увече деца плачу, устају, а свима нам је потребан одмор. Додуше, већ пет година смо навикли на испрекидан и неквалитетан сан.

Да ли је код вас ланчана реакција - један заплаче, па онда и сви остали? Бар док не заплачете и ти и Срђан... Верујем и да је исцрпљујуће.

- Заправо, не буде једни друге, али се из неких својих раулога пробуде. Увек има нешто и само чекамо кад ће ко да испадне. Јесте исцрпљујуће и често ми се људи обраћају с дивљењем, али то је моја свакодневица, не могу да побегнем од тога и мислим да би се свако у тој улози тако и понашао. Не сматрам да је то неки велик подухват, али кад ми буде баш тешко и кад сам сама са њима, кажем себи: „Па, свака ти част, Душка!” Треба их и понети, спустити, анимирати, свакоме одговорити на захтеве.

Срећа па си кренула на време, још увек си млада па можеш и да подигнеш, спустиш, потрчиш...

- Свако зна кад је његово време и шта му је битно у животу, а и неке друге околности треба да се поклопе. Али, некад треба бити храбар јер се неће све коцкице сложити. Први пут кад сам остала трудна, нисам ни завршила факултет, нисам била ни у браку, нисмо имали ни кола, стан. Али, имали смо нешто за шта смо морали да се боримо, али смо и желели то, па је кренуло глатко.

Шта радиш за своју душу кад имаш својих пет минута?

- Одгледам „Слагалицу”! Сва срећа па могу да премотам програм и то ми је вентил, кад сви легну да спавају, кад су све машине напуњене, све је раширено и припремљено за сутра.

Колико се суштински живот промени кад дођу још четири бића на свет?

- Промени се. Постала сам озбиљнија, иако има још детињег у мени. Волим да се играм са њима, али имам осећај да ако не иде све по плану, да ће се отргнути контроли, а и појавили су се страхови о којима никад раније нисам размишљала.

Колика је одговорност?

- Мислим да ми је од свега најбитније да буду спремни на суровост спољашњег света. Трудим се да својим примером утичем на њих, чак и више него кад им стално нешто говорим да раде или не раде. Много ће их остати иза мене. Данас постоји много трендова у родитељству и стилова васпитања, превелик је избор литературе, радионица тренинга, а мало се родитељи ослањају на инстинкт. Не можемо са сигурношћу рећи шта ће дати најбоље резултате, то ће се временом показати. Као што се усавршавамо у пословном смислу, исто тако и као родитељи можемо да напредујемо и свакодневно учимо или сазнајемо нешто ново и да то онда искористимо на најбољи начин. Некад мислим да превише муштрамо своју децу, шта да не раде, да пусте старије да прођу, у свим ситуацијама их учим да нису само они на овом свету.

Уз све то, не смеш да заборавиш ни на себе, ни на Срђана, јер вас двоје сте база...

- То сад постаје све теже. Мени је мама увек говорила како нас је исто васпитала мене и сестру, али у томе јесте проблем, јер смо нас две различите и није требало исто да нас васпитава.

Верујем да се сад често присетиш маме и онога што је она говорила теби.

- Кад постанемо родитељи, одзвањају нам речи наших родитеља и схватамо да су за већину ствари били у праву и колико родитељ сигурно жели добро свом детету.

Шта је најбитније како би се изборила са свим?

- Често кажу да је у вишечланим породицама најбитнија организација. И јесте, али за ствари које можеш да урадиш унапред, да их и урадиш. Али, треба дати и себи одушка, али га дозирати у правилним размацима, мало да се опустимо и уживамо.

Како вас доживљава околина? На неки начин, ти си хероина 21. века.

- Волим у шали да кажем да смо ми као покретни циркус. Али, драго је људима кад нас виде, нуде помоћ, питају да ли могу некако да нам олакшају и слично, али нама је лакше кад сами све радимо.

Л. Радловачки