Одржана трибина „Црна Гора 1918. године – окупација или уједињење“

Он је подсетио да је кампања против 1918. године и „окупације Црне Горе од стране Србије“ на стогодишњицу Првог светског рата покренута у Црној Гори. Иста година помиње се и у Закону о слободи вероисповести на којем се базира покушај отимања цркава и манастира СПЦ како би се заокружио црногорски национални идентитет.

„У Великом рату 1914. године Србија и Црна Гора су биле на истој страни, на страни сила Антанте. Ушле су у рат против Аустроугарске и Немачке међусобно се помажући, усклађујући своје акције и размењујући официре. Та 1914. година била је успешна и за Србију и за Црну Гору“, рекао је Граовац.

Наредне године, међутим, уследила је офанзива Аустроугарске и Немачке, пропраћена акцијом Бугарске са истока, те се српска војска повлачила према Косову и Метохији и даље према Албанији и јадранској обали где је, према договору са савезницима, требало да се изврши евакуација.

У једном тренутку, због брзог напретка немачко-аустроугарских снага, српској војсци је претио слом и захваљујући изузетној храбрости српских војника из Црне Горе, на Мојковцу под командом сердара Јанка Вукотића, 1915. године одбрањена је одступница српске војске.

Године 1918. српска војска заједно са савезницима извршила  је пробој Солунског фронта и брзо је напредовала према северу, према Београду. Део војске је ишао према јадранској обали, не само због ослобођења Црне Горе, него и да би пре Италијана стигла на морску обалу. Српска војска деловала је са политичким жељама и тежњама српске владе.

У том тренутку трајала је свјеврсна трка између Италијана и Срба, јер онај ко пре запоседне морску обалу, имаће боље позиције у преговорима о територијама. Ослобођена је и Црна Гора, мада неки данас тврде да то није учинила српска војска, него да су се црногорски градови сами ослободили. Таква тврдња, сматра Граовац, потпуно је бесмислена. Црну Гору, која је капитулирала, ослободиле су савезничке снаге у чијем саставу је била и српска војска.

Потом српска влада покреће иницијативу за уједињењем Србије и Црне Горе. Вудро Вилсон, с друге стране, прокламује право нација на самоопредељење. И у Црној Гори почиње 1918. године убрзана припрема Велике подгоричке скупштине на којој је огромном већином гласова донета резолуција да се збаци династија Петровић – Његош и да се ЦГ уједини са Србијом под династијом Карађорђевић.

Већ јануара 1919. почиње Божићна побуна која је данас стављена на пиједестал „врхунског отпора српском окупатору.“ Побуну је организовала италијанска обавештајна служба с циљем да подрива интересе Краљевине СХС на простору јадранске обале, јер још није било разрешено питање коме ће која територија припасти. У династичком сукобу Петровића и Карађорђевића, победу су однели Карађорђевићи, а обе династије пореклом су из Црне Горе.

Достојанствена и достојна поштовања Црна Гора, престала је да постоји по доласку комунистичког режима. Тада долази до покретања тзв. црногорског питања, а нова нација је рођена 1.5.1945. после објављивања текста „О црногорском националном питању“ у листу Борба, аутора Милована Ђиласа. Тим чином комунисти су само наставили оно што су започеле црногорске усташе Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија.

 Од тада па до данашњег дана, у континуитету, у Црној Гори траје акција убијања душе и националне свести Црногораца. Данас њихови идеолошки следбеници јесу се преобукли у нова одела и заменили пароле, али је суштина остала иста.

 Та суштина се састоји у „десрбизацији“, стварању нове нације и брисању колективног памћења и свести. Организације као што су Црногорска православна црква, Дукљанска академија наука и уметности, Матица црногорска, заправо су само разни услужни сервиси за различите потребе доминантног режима.