Монографија Ане Ракић посвећена уметничкој збирци Рајка Мамузића

У питању је докторска дисертација Ане Ракић, вишег кустоса ове музејске институције одбрањена на Филозофском факултету у Београду на Катедри за историју уметности 2018. под менторством проф. др Симоне Чупић. -Легат који је предао на чување и коришћење својим савременицима и потоњим нараштајима, сведочи о колекционаревој животној мисији у друштвено-културној служби и суштинској посвећености уметности, као и његовој страственој меценатској делатности - наводи ауторка. - Својом посвећеношћу колекционарству успео је да за живота уобличи вредну уметничку збирку, а својим дародавним гестом је омогућио да се она институционализује и представи широј јавности. Уметничка збирка Рајка Мамузића заокружује једну уметничку епоху, са свим њеним дометима, недоумицама и тражењима и поставља темеље за изучавање значајног периода у српској и југословенској уметности. Оснивање музејске институције Галерије ликовне уметности поклон збирке Рајка Мамузића 1972. најупечатљивији је тренутак.

Монографија исцрпно представља Мамузићеву биографију од ране младости током које се издваја познанство са Савом Шумановићем које је оставило дубоког трага у његовом схватању уметности и оснажило га у опредељењу да живот проведе окружен уметничким делима. Много година пре него што се искристалисала идеја о стварању збирке, Рајко Мамузић је сарађивао с уметницима, био посвећен раду у културним институцијама и учествовао у обнови и заштити културне баштине, као управник Завода за заштиту споменика културе. Као пријатељ и мецена уметника Мамузић почиње да прикупља уметничка дела а основни обриси збирке која ће прерасти у концептуалну целину видиљиви су средином педесетих година прошлог века. Ауторка затим истиче Мамузићеву истрајност у колекционарском подухвату, али и наставак бриге о колекцији и након стварања легата као и потребу да га адекватно похрани у оквиру одговарајуће институције.

- Основни профил збирке одређен делима уметника из атељеа са Старог сајмишта (а касније углавном укљученим у Београдску групу) употпуњен је остварењима уметника из Агитпропа, „Задарске групе“, односно уметника који су у шестој деценији постали део париског уметничког круга, затим „Децембарске групе“ и припадника војвођанске ликовне сцене - наводи Ана Ракић. - Скоро сви уметници чија су дела окупљена у колекцији, чланови су неке од значајних уметничких група које су обележиле развој и највише домете српске и југословенске послератне модерне.

Једна од главних особености ове збирке, по речима ауторке монографије је спој мноштва разноврсних индивидуалних сликарских језика који укључују естетизовани модернизам, апстракцију, асоцијативно сликарство, енформел. У тренутку отварања Поклон збирке, фонд је бројао 438 дела – слика, скулптура, цртежа и таписерија. Поред двадесет осморо сликара, у збирци је и седам вајара, пракса је показала неминовност њеног каснијег допуњавања, али су заступљени исти уметници као при формирању колекције. Монографија исцрпно представља период прерастања овог легата у музејску институцију, наводећи између осталих речи Мирослава Антића поводом отварања Галерије 1974. да “ људи креатори праве свет ни из чега, постоје они други који чувају направљени свет да не умре, а Рајко Мамузић је чувар времена и вредности”.

Монографија доноси шири контекст српске полератне модерне, као и слику друштвених, културолошких и политичких услова, представљајући уметничке групе у којима су били аутори из колекције као и настанак првих збирки модерне уметности. Следи рецепција ове уметничке збрике у штампи као и у историјско- уметничким прегледима. Посебна поглавља посвећена су прегледу жанрова, оријентацији и поетици аутора заступљених у збирци међу којима је један од доминантних портретни корпус, следи анализа дела пејзажног жанра, поетички развој ка апстракцији, а затим светови фантастичног и интимистичког, док су посебно обрађене представа жене на овим делима као и реинтерпретација ликовног наслеђа средњовековног и византијског сликарства. Мамузић је, по речима Ане Ракић у збирку уврстио велики број аутора различитих концептуално-поетичких приступа уметности, а при томе је његов лични укус и афинитет утицао на програмску концепцију збирке, а аналитичка подела уметничких дела често се не може исцрпети у неколико класичних категорија (жанрови, сличне поетике). По оцени ауторке монографије независно од степена репрезентативности многобројна дела из збирке значајна су за одређене фазе развоја појединих уметника, или чак за целокупне опусе који су обележили југословенску уметничку сцену педесетих и шездесетих година 20. века. Позиционирањем ове збирке у српској историји уметности, кроз интерпретацију и контектуализацију појединачних уметничких дела са становишта савремених методолошких интервенција, утврђује се њен значај као дела наслеђа српске уметности друге половине 20. века. Књига је богато илустрована архивским фотографијама као и репродукцијама дела из колекције.

Н. Попов