Зоран Вапа: Српско црквено наслеђе велико је европско благо

Тиме је истовремено одато признање и Покрајинском заводу за изузетан ангажман на пољу заштите српског црквено-уметничког наслеђа ван матице Србије током последњих четврт века, пре свега у Будимској, Темишварској и свим епархијама у Хрватској, као и на Хиландару, а од ове године и у Републици Српској.

– Ангажман на очувању српског културног наслеђа ван територије матичне државе заиста јесте нешто што издваја Покрајински завод за заштиту споменика културе од осталих институција заштите, и то не само у Србији него и у региону – наводи Зоран Вапа у разговору за „Дневник“. – Сад већ давне 1993, на позив нашег тадашњег конзула у Темишвару, урадили смо пројекат и кренули са радовима на уређењу ентеријера тамошњег Саборног храма посвећеног Вазнесењу Господњем. У року од три године завршени су обнова иконостаса Константина Данила, рађеног између 1837. и 1843, као и зидног сликарства Стевана Алексића из 1903. године. Постигнути врхунски резултати и задовољство тамошњег нашег народа урађеним преточени су у званичну молбу епископа да изведемо радове и на другом српском темишварском храму, познатијем као Фабричка црква.

Паралелно с тим, Завод је припремио и пројекте обнове објеката СПЦ на подручју Мађарске, који су у фокусу имали Храм Светога Георгија у Будимпешти, као најпосећенији, будући да се налази на свега неколико корака од чувене Ваци улице, те четири наше цркве у Сентандреји. Један од акцената у овом обимном ангажману био је стављен и на конзервацију и рестаурацију изу­зетно вредног материјала, који је чуван под окриљем епархијског музеја смештеног у порти Саборног храма у Сентандреји, и његову припрему за излагање у новој сталној поставци у негдашњој Препарандији, на централном сентандрејском тргу, коју су у склопу процеса реституције мађарске власти вратиле СПЦ.  

– Данас с поносом можемо рећи да је у потпуно обновљеном комплексу чувене сентандрејске Препарандије отворена нова стална поставка Музеја Епархије будимске, где је у простору опремљеном по најсавременијим музеолошким стандардима изложено више од 450 експоната: икона, портрета и богослужбених предмета. Такође, завршени су сви планирани радови у Храм Светога Георгија у Будимпешти, као и у сентандрејским цркавама, изузев Преображенске, где ће се у току следеће године привести крају рестаурација највишег и најразуђенијег српског иконостаса из средине ЏВИИИ века и отпочети рестаурација трона Чудотворне Богородице преображенске. За 2020. смо предвидели и израду пројекта обнове тронова и певница српске цркве у Шиклошу, а када говоримо о Темишварској епархији, у петроварадинском атељеу Завода завршавамо рестаурацију неколико икона, те царских и бочних двери иконостаса Јакова Орфелина из манастира Бездин, након чега ће они на пролеће бити враћени у епархијску ризницу. 

Као последица свега што се током деведесетих година прошлог века догодило на просторима некадашње заједничке нам државе, пред Покрајинским заводом за заштуту споменика културе нашао се и задатак припреме пројеката обнове српских светиња на подручју Митрополије загребачко-љубљанске, те у епархијама Горњокарловачкој, Далматинској, Пакрачко-славонској, Осјечкопољској и барањској... Истовремено са израдом тих дугорочних пројеката, било је нужно дефинисати и динамику приоритетних радова на објектима који су били најугроженији, не само услед ратних дејстава, него и због утицаја зуба времена...

– Утврдили смо да је најургентније било санирати иконостасе у два најстарија манастира у Далматинској епархији, Крупи и Крки, затим обновити ентеријере Цркве Светог Илије у Задру, Светог Спиридона у Скрадину, Саборног храма у Шибенику, српских цркава у Горњим и Доњим Биљанима, као конзервирати и рестаурирати иконе које је требало припремити за ризницу у Крупи, те будуће ризнице у манастиру Крка и при Саборном храму у Шибенику. Највећи део тих послова је завршен, с тим да се настављају радови на иконама које ће бити изложене у будућој ризници у Крки, а сада приводимо крају рестаурацију иконостаса цркве у Боботи, као и иконостаса у Саборној цркви у Даљу – каже Вапа. – Што се тиче Републике Српске, ту су пред нама два изузетно вредна подухвата: у Тузланско-зворничкој епархији већ радимо на стварању услова за формирању епархијске ризнице у Бијељини, односно у току је поступак валоризације више од 900 икона, одабир највреднијих и њихова превентивна конзервација; следеће године нас пак очекује и конзерваторски изузетно захтеван рад на Чудотворној Богородици из Чајнича, најстаријој и највреднијој икони у БиХ, која датира из 1329-30. године.

Одмах након што је у марту 2004. манастир Хиландар на Светој гори тешко пострадао у пожару, Покрајински завод за заштиту споменика културе укључен је у његову обнову, и од тада су његови конзерватори - сликари, вајари, дуборесци и архитекте реконструисали иконостас у Испосници Светог Саве у Кареји, а касније и фрескоживопис и иконостас у тамошњој зимској капели хиландарског конака, како би се у њој могло служити. Потом су почели радови и на ентеријеру главног хиландарског храма, Милутинове цркве, једне од најлепших и најмонументалнијих грађевина на целој Светој гори: завршена је најпре рестаурација и конзервација Часне трпезе са киворијумом, а потом отпочео посао на троновима. Паралелно се радило и на иконостасу у скиту Свете Тројице на Спасовим водама, те конзервацији икона које су у богослужбеној употреби, као и на онима из манастирске ризнице.

– Првобитни иконостас у Саборном манастирском храму, митрополита Симеона из 1635, који је, након демонтаже крајем XVIII века послужио да се од њега направи пет иконостаса у параклисима, сада је комплетно реконструисан и он ће бити изложен или у будућој хиландарској ризници или у Синодику у манастиру. У пролеће 2020. ћемо завршити обнову три трона у цркви краља Милутина – Тројеручице, Светог Николе и Света три јерарха, које је немогуће радити појединачно, већ их посматрамо као једну целину. Када говоримо о радовима на Хиландару, мора се истаћи да је то дугорочни посао, па наш нови петогодишњи програм рада рецимо предвиђа реконструкцију осталих тронова: Богородичиног и Христовог из припрате Милутинове цркве, која се у овом тренутку налазе уз сам зид и тако потпуно заклањају фреску Богородице с Христом и фреску Христа, потом тронове Светога Димитрије и Светих апостола Петра и Павла, као и израду пројекта обнове садашњег иконостаса. У сваком случају, план је да се до 2023. заврши потпуна грађевинска обнова онога што је страдало у пожару, а да се негде до 2025. окончају радови на уређењу ентеријера Саборног храма, изузев фрескоживописа, који тражи најмање петогодишње ангажовање, и то не само стручњака Покрајинског завода, него целе српске службе заштите.

У Покрајинском заводу за заштиту споменика културе доста се полаже на међународну сарадњу. „Наши конзерватори су у рангу врхунских европских стручњака. То доказују и материјал на којем радимо, и признања која добијамо. Но, оно у чему смо раније објективно заостајали била је технологија. Управо како бисмо на том пољу ухватили корак са колегама из иностранства, учврстили смо везе са Универзитетом у Новом Саду, где је формирана Лабораторија за испитивање материјала у културном наслеђу, а и ми сами смо почели да се опремамо и правимо искораке на пољу нових технолошких решења кроз сарадњу са италијанским партнерима, пре свега институтима у Риму и Фиренци... Паралелно с тим укључивали смо се у прекограничне, али и велике међународне пројекте, попут Херомата. Сва је то допринело да велико искуство и знање наших конзерватора још више дође до изражаја“, истиче директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе.  

Стручњаци Покрајинског завода, наравно, брину и о овдашњим сакралним објектима, без обзира на то којој конфесији припадају, а најбољи доказ за то је скорашњи рад на комплексу Фрањевачког самостана у Бачу, пре тога на обнови ентеријера Цркве Светога Јураја у Петроварадину, римокатоличке цркве у Жабљу, на очувању базилике Арача код Новог Бечеја, а један од највећих пројеката заштите на овим просторима био је обнова фрушкогорских манастира... Следећа година ће, пак, бити у знаку обнове Сремских Карловаца, и с почетком грађевинске сезоне почели би радови на Патријаршијском двору, Саборном храму, Жупном уреду као и 19 приоритетних фасада. „Стално је акценат на мањку средстава. И нема спора да бисмо сви ми волели да се више новца издваја за заштиту културног наслеђа, али је чињеница и то да по?еднако недостаје квалитетних пројеката спремних за реализацију. Уосталом, у последњих неколико година безмало сви пројекти заштите, који су били темељно припремљени, и финансирани су“, наводи Вапа. 

Важан аспект деловања Покрајинског завода у протеклих 68 година постојања односи се на издавачку делатност. Само у последњих неколико година тако су објављене, рецимо, монографије „Фрушкогорски манастири“, „Дворци и летњиковци Војводине“, „Српске светиње у Румунији“, „Архитектура римокатоличких цркава у Војводини од 1699. до 1939.“, „Српски сликари од 14. до 18. века“, „Српске повеснице“... Томе свакако треба додати и „Грађу за проучавање споменика културе Војводине“, која је сврстана у категорију националних научних часописа.    

М. Стајић

Пројекат „Споменичко наслеђе данас” ДВП Продукција реализује уз подршку Покрајинског секретаријата за културу, информисање и односе с верским заједницама