Стрип серијал Морт Синдер: Да ли је прошлост мртва?

Овај двојац је заслужан за низ сјајних дела која улазе у све анале стрипа; уз „Морта Синдера“ свакако треба споменути серијале „Ерни Пајк“, „Шерлок Тајм“, „Етернаут“ те албум „Че“. Обојица су део аргентинског стрип бума из 1950-тих и 1960-тих када се ова уметност интензивно развијала и привлачила ствараоце из читавог света (међу њима и многе италијанске цртаче на челу са Хугом Пратом).

Мада серија носи његово име, Морт Синдер се појављује тек у другој епизоди што је како легенда каже последица Брећине неодлучности око Мортовог изгледа (питање Езриног изгледа Брећа је решио тако што је нацртао себе, истина старијег него што је тада био). У првој епизоди (шест табли) „Фараонов дар“ стари антиквар из Челзија, Езра Винстон, „син и унук антиквара“, угледаће у новокупљеном староегипатском огледалу прелепо лице жене писара фараона VII династије након чега следи низ халуцијација за које Езра покушава да нађе рационално објашњење али не успева па се гласно пита „Да ли је прошлост тако мртва како ми то верујемо?“ Следећа прича, „Људи оловних очију“ (на преко 80 страна!), баца Езру у вртлог необичних догађаја: антиквар долази у посед необичне амајлије за коју се потом распитују људи „оловних очију“ а он их слаже без неког посебног разлога; пошто открије да на руци има траг амајлије Езра тражи помоћ лекара али - сви које среће такође имају исти белег! Истовремено се  посвуда налазе новине које пишу о погубљењу и сахрани убице Морта Синдера. Езру бег од људи са трагом амајлије води баш на гробље где је Синдеров гроб. На исто место долазе и људи оловних очију...

Езра ће помоћи Синдеру да устане из гроба а затим обојица беже од прогонитеља. Но, Езра бива ухваћен и одведен до доктора Ангуса који операцијама на мозгу ствара људе оловних очију које потпуно контролише и тако намерава да покори свет! Морт спасава Езру али они не успевају да умакну па Морт, како не би пао у руке лудог доктора, тражи да га Езра убије - што овај и уради! У коначном обрачуну Морт ће се поново вратити из мртвих и осујетити Ангуса а потом са Езром кренути у нове доживљаје. „Људи оловних очију“ су кључна прича серијала препуна тајни које се не разрешавају (Морт не открива ко је), фрустрација и тескоба, сумњи, страха и зебње, потера и узалудних бекстава... Остерхелд маестрално креира и контролише тензије остајући интригантно и узнемирујуће недоречен усред атмосфере мрачних насеља, гробаља, мочвара и катакомби те једнако застрашујућих блиставих операционих сала.

Наредне епизоде (углавном не дуже од 20-так страна) следе сличан образац: дилеме или сумње у вези са неким предметом из Езрине антикварнице решава Морт тврдњама да зна о чему је реч јер је био сведок тог времена и дешавања. Затим Морт прича своје доживљаје а у епизоди „Чарлијева мајка“, чак, одводи Езру у битку из Првог светског рата. У епизоди „Вавилонска кула“ Морт, потакнут комадом цигле, приповеда о свом учешћу у градњи куле која је лансирна рампа за брод који је требао да стигне до Месеца што је спречио тајанствени ванземаљац. „Брод робова“ бави се Мортовим доживљајима на броду који је превозио црне робове. Уклети „Витраж“ који је направио свештеник Инка да би се осветио конквистадорима омађијаће Езру и навести га да покуша да убије Морта. „Гробница принцезе Лисис“ води Езру, Морта и фанатичног археолога у потрагу за непознатом староегипатском принцезом; њено откриће, пак, опет ће довести до сусрета са ванземаљцима. „Битка код Термопила“ је узбудљива приповест о храбрости, пожртвованости и искреном пријатељству које казује Морт, једног од ретких преживелих. Осим повести о ближој и даљој прошлости Морт ће причати и узбудљиве приче о свом бекству из затвора односно побуни затвореника („У затвору „Плава голубица“ Марлин и Калуђер).

Комбинација жанрова (научна фантастика, хорор, кримић) у различитим историјским епохама створила је егзотични амалгам коме је тешко одолети.

На све то се надовезује ингениозна Брећина експлозивна цртачка мајсторија која разбија уобичајене обрасце чистих и лепих слика доносећи судар елегантних линија и робусних црних и бели површина.

Табле су препуне необичних ракурса, гротескно-карикатуралних физиономија, слика које су налик негативу црно-белих фотографија, злокобних ентеријара и пејзажа од којих је тешко одвојити фасцинирани поглед.

Илија Бакић