"Породична лабораторија" истражује важне теме међуљудских односа

Оснивач организације је дански психотерапеут Јеспер Јул, који је 45 година широм Европе и света радио с породицама и професионалцима у породичном свету, а оснивањем „Породичне лабораторије” желео је да осигура и сачува вредности којима се водио и о којима је говорио током свог рада. Њихове просторије у Новом Саду налазе се на Булевару ослобођења 55, а све информације могуће је пронаћи на сајту www.familylab.rs, „Фејсбук” страници и „Инстаграм” профилу „Familylab Србија”.

– Примарно смо усмерени на односе између деце, младих и одраслих – објашњава психотерапеуткиња и национална водитељица Ивана Мушкиња. – Свесни смо тога да се током последњих 30 година квалитет односа драстично променио. Неки би рекли да се променио нагоре, међутим, ми не карактеришемо на тај начин, већ кажемо да се промена догодила и бавимо се одржавањем односа и начином на који се опходимо једни према другима. У овом тренутку задатак свих нас је да се оканемо „туговања” за неким прошлим временима и прича како је пре 40 година било лепо, те да се окренемо томе шта можемо учинити с оним што имамо испред себе. То је идеја наше организације.

„Familylab” отвара дијалог о темама које се у друштву често подразумевају – односи између младих и одраслих, професора и ученика, послодавца и запосленог, међу партнерима...

– Јеспер Јул је заправо најпознатији по својим књигама које су примарно намењене родитељима – наводи Ивана. – Међутим, кад сам први пут прочитала његову књигу, била сам студент и у њој сам пронашла гомилу одговора на питања која су се тицала мог живота у том тренутку. Значајно поље нашег рада јесу млади јер искрено верујемо да су њима неопходни простор и време да о неким стварима отворено причају. А још су им неопходнији одрасли који ће креирати простор за њих. То је одговорност нас, одраслих – да створимо предуслове, креирамо простор, отворимо теме и дамо младима прилику да причају.

Организација се примарно бави вредностима, без говора о методама, давања савета и „рецепата”, управо због чињенице да смо свакодневно изложени испразним закључцима и изјавама, попут „Живимо у поремећеном систему вредности”, где се на томе стаје.

– Ми ту отварамо причу и постављамо питање које су то вредности важне за друштво, али и појединца – истиче Ивана Мушкиња. – Шта је то што радим да бих осигурала вредности које живим, да ли с другима проверавам како је њима када су у контакту са мном... Те теме су универзално интересантне и младима и родитељима. До сада смо највише и најчешће употребљавали саветодавно-терапијски рад с младима. С обзиром на то да од њих добијамо много лепих повратних информација, полако почињемо и програме групног рада за ширу популацију, а самим тим могућност да увидимо како нас они чују и доживљавају.

Позитиван закључак је спремност младих да се отворе, питају или изразе своје мишљење и емоције. Тема породичних или партнерских односа, првих љубави, разочарења, потешкоће у вези са школовањем, куда и на који начин даље, да ли су направили добар избор, вреди ли остајати овде или отићи из земље... – питања су које млади најчешће постављају.

– С којим год питањем или симптомом да дођу, трудимо се да се „клупко одмотава” у смеру односа. Дефинитивно су одлике младих да се први пут сусрећу с тим темама и недостатак животног искуства. Мој лични доживљај је да млади више не зазиру, као раније, од тога да потраже стручну помоћ, што је добро, то значи да брину о себи. Припадам оном делу стручњака који сматрају да су наши млади сјајни и, ако обратимо пажњу на то са чиме се боре и шта су у залог добили од нас, одраслих, мислим да се сјајно носе са животним ситуацијама у којима су рођени. У датим околностима чине најбоље што знају и могу. Ја полазим од тога да јак појединац значи јако друштво. Чини ми се да млади носе потенцијал који одрасли често не препознају и не уважавају довољно, те да нису довољно радознали да уоче какво то благо и богатство можемо добити од младих, а можемо много. Моја порука младима је да наставе даље и истраже нове начине грађења односа у свету у којем живе – закључује Ивана Мушкиња.

Б. Павковић

Фото: Организација „Familylab Србија”

Пројекат „Нови Сад – Омладинска престоница Европе 2019” реализује ДВП продукција уз подршку Града Новог Сада, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио новац.

АНКЕТА

КОЈИ СУ НАЈЧЕШЋИ ПРОБЛЕМИ МЛАДИХ И С КИМ РАЗГОВАРАЈУ?

Јована Лазић, студенткиња:

– Међу проблемима које млади имају често су и студије, долазак у нову средину и прилагођавање. Потребно је суочити се с новим околностима и друштвом. У том случају вероватно ће се посаветовати с вршњацима и пријатељима. Ја имам могућност да искрено причам о проблемима, углавном се обратим родитељима, а имам и доста пријатеља.

Никола Јеличић, студент:

– Најчешћи проблеми младих су, бар у мом окружењу, љубавни. Догоди се да се рано вежу за некога, превише очекују, па су склони и разочарењу. С друге стране, то је и природно јер се први пут с нечим суочавају. Сматрам да се млади слабо обраћају родитељима, а требало би, јер су искуснији, прошли су кроз све и најбоље нам могу помоћи.

Михаљ Харча, студент:

– У суштини, можда се највећи проблем код младих јави након завршетка студија, приликом запошљавања, због недовољно могућности за радно место. Мислим да су млади спремни да отворено причају о проблемима, мада, и кад има ко да их саслуша, као да не постоји решење. Обично разговарам с пријатељима и родитељима

Тијана Катаи, студенткиња:

– Тренутно ми је најјачи негативан утисак о студентској служби. Ту су све информације, али нису стрпљиви за објашњење или се догоди оно чувено „Фали ти један папир“. Међусобно имамо могућност да причамо о томе, али студентске институције не помажу и немају разумевања. Срећом, имам пријатеље с којима могу нешто да поделим.

Владимир Трудић, студент:

– Превише је учења, а мало дружења. Поједини факултети су веома захтевни, али желимо да остваримо циљеве и важније нам је да учимо. Млади имају прилику да разговарају и моје искуство је да професори и асистенти имају разумевања и помажу. Ја највише причам с друштвом из истих група, с факултета, као и с родитељима и професорима.

Биљана Митровић, студенткиња:

– Стрес, превелики обим литературе и наставе, уопште, а недовољно времена – све су то проблеми с којима се суочавамо, а људи који би требало да нам помажу, нису довољно спремни за то. Генерално, млади више међу собом нешто решавају, а не траже помоћ од искуснијих. Ја углавном разговарам с братом, сестром и мамом.

Б. Павковић

Фото: С. Шушњевић