"Porodična laboratorija" istražuje važne teme međuljudskih odnosa

Osnivač organizacije je danski psihoterapeut Jesper Jul, koji je 45 godina širom Evrope i sveta radio s porodicama i profesionalcima u porodičnom svetu, a osnivanjem „Porodične laboratorije” želeo je da osigura i sačuva vrednosti kojima se vodio i o kojima je govorio tokom svog rada. Njihove prostorije u Novom Sadu nalaze se na Bulevaru oslobođenja 55, a sve informacije moguće je pronaći na sajtu www.familylab.rs, „Fejsbuk” stranici i „Instagram” profilu „Familylab Srbija”.

– Primarno smo usmereni na odnose između dece, mladih i odraslih – objašnjava psihoterapeutkinja i nacionalna voditeljica Ivana Muškinja. – Svesni smo toga da se tokom poslednjih 30 godina kvalitet odnosa drastično promenio. Neki bi rekli da se promenio nagore, međutim, mi ne karakterišemo na taj način, već kažemo da se promena dogodila i bavimo se održavanjem odnosa i načinom na koji se ophodimo jedni prema drugima. U ovom trenutku zadatak svih nas je da se okanemo „tugovanja” za nekim prošlim vremenima i priča kako je pre 40 godina bilo lepo, te da se okrenemo tome šta možemo učiniti s onim što imamo ispred sebe. To je ideja naše organizacije.

„Familylab” otvara dijalog o temama koje se u društvu često podrazumevaju – odnosi između mladih i odraslih, profesora i učenika, poslodavca i zaposlenog, među partnerima...

– Jesper Jul je zapravo najpoznatiji po svojim knjigama koje su primarno namenjene roditeljima – navodi Ivana. – Međutim, kad sam prvi put pročitala njegovu knjigu, bila sam student i u njoj sam pronašla gomilu odgovora na pitanja koja su se ticala mog života u tom trenutku. Značajno polje našeg rada jesu mladi jer iskreno verujemo da su njima neophodni prostor i vreme da o nekim stvarima otvoreno pričaju. A još su im neophodniji odrasli koji će kreirati prostor za njih. To je odgovornost nas, odraslih – da stvorimo preduslove, kreiramo prostor, otvorimo teme i damo mladima priliku da pričaju.

Organizacija se primarno bavi vrednostima, bez govora o metodama, davanja saveta i „recepata”, upravo zbog činjenice da smo svakodnevno izloženi ispraznim zaključcima i izjavama, poput „Živimo u poremećenom sistemu vrednosti”, gde se na tome staje.

– Mi tu otvaramo priču i postavljamo pitanje koje su to vrednosti važne za društvo, ali i pojedinca – ističe Ivana Muškinja. – Šta je to što radim da bih osigurala vrednosti koje živim, da li s drugima proveravam kako je njima kada su u kontaktu sa mnom... Te teme su univerzalno interesantne i mladima i roditeljima. Do sada smo najviše i najčešće upotrebljavali savetodavno-terapijski rad s mladima. S obzirom na to da od njih dobijamo mnogo lepih povratnih informacija, polako počinjemo i programe grupnog rada za širu populaciju, a samim tim mogućnost da uvidimo kako nas oni čuju i doživljavaju.

Pozitivan zaključak je spremnost mladih da se otvore, pitaju ili izraze svoje mišljenje i emocije. Tema porodičnih ili partnerskih odnosa, prvih ljubavi, razočarenja, poteškoće u vezi sa školovanjem, kuda i na koji način dalje, da li su napravili dobar izbor, vredi li ostajati ovde ili otići iz zemlje... – pitanja su koje mladi najčešće postavljaju.

– S kojim god pitanjem ili simptomom da dođu, trudimo se da se „klupko odmotava” u smeru odnosa. Definitivno su odlike mladih da se prvi put susreću s tim temama i nedostatak životnog iskustva. Moj lični doživljaj je da mladi više ne zaziru, kao ranije, od toga da potraže stručnu pomoć, što je dobro, to znači da brinu o sebi. Pripadam onom delu stručnjaka koji smatraju da su naši mladi sjajni i, ako obratimo pažnju na to sa čime se bore i šta su u zalog dobili od nas, odraslih, mislim da se sjajno nose sa životnim situacijama u kojima su rođeni. U datim okolnostima čine najbolje što znaju i mogu. Ja polazim od toga da jak pojedinac znači jako društvo. Čini mi se da mladi nose potencijal koji odrasli često ne prepoznaju i ne uvažavaju dovoljno, te da nisu dovoljno radoznali da uoče kakvo to blago i bogatstvo možemo dobiti od mladih, a možemo mnogo. Moja poruka mladima je da nastave dalje i istraže nove načine građenja odnosa u svetu u kojem žive – zaključuje Ivana Muškinja.

B. Pavković

Foto: Organizacija „Familylab Srbija”

Projekat „Novi Sad – Omladinska prestonica Evrope 2019” realizuje DVP produkcija uz podršku Grada Novog Sada, a stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio novac.

ANKETA

KOJI SU NAJČEŠĆI PROBLEMI MLADIH I S KIM RAZGOVARAJU?

Jovana Lazić, studentkinja:

– Među problemima koje mladi imaju često su i studije, dolazak u novu sredinu i prilagođavanje. Potrebno je suočiti se s novim okolnostima i društvom. U tom slučaju verovatno će se posavetovati s vršnjacima i prijateljima. Ja imam mogućnost da iskreno pričam o problemima, uglavnom se obratim roditeljima, a imam i dosta prijatelja.

Nikola Jeličić, student:

– Najčešći problemi mladih su, bar u mom okruženju, ljubavni. Dogodi se da se rano vežu za nekoga, previše očekuju, pa su skloni i razočarenju. S druge strane, to je i prirodno jer se prvi put s nečim suočavaju. Smatram da se mladi slabo obraćaju roditeljima, a trebalo bi, jer su iskusniji, prošli su kroz sve i najbolje nam mogu pomoći.

Mihalj Harča, student:

– U suštini, možda se najveći problem kod mladih javi nakon završetka studija, prilikom zapošljavanja, zbog nedovoljno mogućnosti za radno mesto. Mislim da su mladi spremni da otvoreno pričaju o problemima, mada, i kad ima ko da ih sasluša, kao da ne postoji rešenje. Obično razgovaram s prijateljima i roditeljima

Tijana Katai, studentkinja:

– Trenutno mi je najjači negativan utisak o studentskoj službi. Tu su sve informacije, ali nisu strpljivi za objašnjenje ili se dogodi ono čuveno „Fali ti jedan papir“. Međusobno imamo mogućnost da pričamo o tome, ali studentske institucije ne pomažu i nemaju razumevanja. Srećom, imam prijatelje s kojima mogu nešto da podelim.

Vladimir Trudić, student:

– Previše je učenja, a malo druženja. Pojedini fakulteti su veoma zahtevni, ali želimo da ostvarimo ciljeve i važnije nam je da učimo. Mladi imaju priliku da razgovaraju i moje iskustvo je da profesori i asistenti imaju razumevanja i pomažu. Ja najviše pričam s društvom iz istih grupa, s fakulteta, kao i s roditeljima i profesorima.

Biljana Mitrović, studentkinja:

– Stres, preveliki obim literature i nastave, uopšte, a nedovoljno vremena – sve su to problemi s kojima se suočavamo, a ljudi koji bi trebalo da nam pomažu, nisu dovoljno spremni za to. Generalno, mladi više među sobom nešto rešavaju, a ne traže pomoć od iskusnijih. Ja uglavnom razgovaram s bratom, sestrom i mamom.

B. Pavković

Foto: S. Šušnjević