„Batvan” Милана Јевтића, комби за пчеле и авантуристе
Кад идеш из Новог Сада скренеш код оне нове цркве лево за Чортановце, па после неких 1.000 метара имаш скретање десно, Инђијски брег, а онда трећа лево у Мирис ружа и стижеш - објашњава Милан Јевтић, самозвани краљ, како да дођемо до његовог уточишта код Банстола, тачније до Трга краља Милана, довољно далеко од града пуног бетона и смога, а довољно близу до истог тог града у ком ради.
Продавши све што је имао у Новом Саду, пре пет година се преселио негде међу обронке Фрушке горе не жалећи ни секунде што је начинио такав корак.
- Нисам баш хтео да одем далеко од града, нисам толики екстрем, али нисам хтео ни да одем у Сремске Карловце па да имам комшију одмах поред - говори расположени домаћин упорно нудећи домаћу медовачу која је баш слатка, те није толико јака. - Нисам се покајао. Не бих се враћао за град ни да ми даш стан на Дунаву, нема шансе. Не видим у овоме никакву ману.
И заиста, тешко ју је и пронаћи, нарочито што сваки секунд проведен у тако мирном окружењу наговештава исцељење и истински бег од свакодневне вреве коју град неуморно носи са собом. Премда прве године ништа није знао, чак ни да цепа дрва, брзо се снашао па тако није ни гладан, ни смрзнут, а ни усамљен. Додуше, није краљ Милан ни раније био странац у комшилуку тог Викенд насеља без броја будући да се бави пчелама које од раније држи на сремском узвишењу.
- Моји се баве пчеларством седам-осам генерација уназад и као клинац сам вечито помагао ћалету око тога, па ми је онда дао пет кошница да их држим као хоби. Сад имам 35, а нећу ни да повећавам тај број јер бих цело лето морао само тиме да се бавим. Овако могу да радим и нешто са стране, па није драма ако их мало и запоставим. Једина ми је обавеза што морам да их возим јер не могу да стоје на једном месту ако желиш да узимаш мед. Одведем их доле у Србију на багрем, у Банат на сунцокрет, а липу ми хватају са Фрушке горе - објашњава наш саговорник, додајући да годишње извади око 500 килограма меда, а обавезе око пчела има једном недељно, чисто да нешто „чачне”.
Највећа драма је, како каже, у априлу, али је зато већ увелико миран и не мора више ништа да ради око њих, са њима,... А како превози све те кошнице права је прича!
- Раније сам вукао пчеле приколицом, па сам сконтао да ми се више исплати да узмем неки комби, а онда ми је безвезе да он стоји целу годину у дворишту, јер пчеле возим трипут годишње - наводи пасионирани мотораш који је баталио свог двочкаша ради жуте старудије с новим именом „Батван”. - Прошле и ове године сам њиме ишао у Црну Гору а следеће планирам да идем у Грчку. Ма, може да иде ’де оћеш! Сконтао сам да нема шта код њега да рикне, мотор му је као трактор. Спор је, иде 80 на сат, али ни то није проблем. Само, кад га возиш узбрдо направиш колону из себе која нема где да те обиђе и то буде мало непријатно.
Али, оно што је најбитније, добар је осећај кад знаш да можеш било где и било кад да станеш, испружиш се, скуваш кафу и останеш колико ти воља. А по потреби и даље у њега могу да стану пчеле ради њиховог путовања.
- Имам у њему кревет за двоје, фрижидер, плинску боцу, лед светло, судоперу, импровизовани туш, а хоћу да наместим и кровни носач да можеш и горе да седнеш и легнеш - планира Јевтић. - Горе бих ставио и дугачку цев која је нагнута и напуњена водом па тако да направим други туш. Требало би да ставим и соларне плоче јер имам акумулатор и ради ми за светло, вентилатор и батерију на телефону, али није ми довољан да би ми фрижидер радио десет дана. Можда бих једног дана направио комби који може и у песак, овај се лако заглави па не може на плажу да изађе...
Леа Радловачки