Шетња и прича о Подграђу у 19. веку поводом Европског дана тврђава
Обележавању Дана тврђава, датуму потеклом од Европске федерације утврђених градова из Брисела, придружио се по други пут и Нови Сад едукативном и интересантном шетњом по петроварадинском Подграђу, коју је осмислило Удружење грађана „Сценаторија”, посвећеном указивању на вредности градитељског наслеђа.
Прича о Подграђу у 19. веку, коју је пренео социолог Илија Галоња, заснована је на сведочењима двојице људи који су оставили највише писаног трага о животу у Петроварадину: то су чешки апотекар Франц Шамс и британски путописац Yon Палгрејв Симпсон, који су, занесени романтичарским духом и егзотичним земљама, завршили у Србији.
Ходајући од Цркве Светог Јурја па све до најстарије Војне болнице, живописним улицама којима се управо враћа стари сјај, присутни су могли чути многе непознате детаље из локалне историје, али и приметити да се проблеми тадашњих житеља нису много разликовали од данашњих. Почетком 19. века, у подграђу су постојале 62 куће: од тога је 14 било намењено државној служби, а остало војним породицама, махом немачке и хрватске националности. Цивили, претежно Срби, живели су у предграђима – Мајуру и Роковом долу. Заједно с Буковцем, Петроварадин је имао око 6.500 становника, од којих је у подграђу живело 532, што је већ било преко сваке мере те, када би неко прекомандом доспео овамо, могао је провести месеце трошећи бедну војничку плату на кревет у гостионици, док чека смештај који му следује.
Из визуре фармацеута Шамса, који је за Петроварадин чуо од овдашњих неимара ангажованих на изградњи терезинске тврђаве, те након студија отворио апотеку у Београдској улици 15, Подграђе је било легло заразе услед лоших санитарних услова, те су маларија и грозница биле свакодневица. Канализациони систем је био једнако лош као и навике становника, који би смећем запушили одводе па је после јаче кише блато обилато текло улицама. Будући да је у 19. веку Тврђава била ван ратних дешавања и да је служила као касарна, радну снагу потребну за одржавање надомештала је затвореницима, који су обављали све могуће послове, од чишћења до доношења воде за пиће. Оковани да не би побегли, у пратњи војника, ходали су од јутра до мрака вукући ланце за собом по калдрми. А звекет је, каже Шамс, становницима подграђа падао теже него сви комунални и друштвени проблеми.
Да није све било црно, сазнајемо из списа који казују да су и тадашњи житељи знали да се забаве. Током лепог времена увече би се шетало понтонским мостом, тргом и стазом уз Дунав. Пре него што је све распродао, понео своја писанија и запутио се у свет, пишући успут о историји винарства и виноградарства, Шамс је у шетњама запажао дивље чокоте који су толики да их један човек не може обухватити, па је претпостављао да су засађени још у доба римског цара Проба у трећем веку. Када би захладнело, време се проводило у кафанама. Старија господа су „Код зеленог дрвета” испијала кафу или вино и пушила дуван, док су млађи плесали у дворани „Код белог вола”. Помодарство је полако продирало у малу варош па су сви почели да се другачије изражавају. Даме су одбијале да се називају девицама, преферирајући изразе мадмазел или фрајлица, а мушкарци господин од... како би надокнадили недостатак титуле, до те мере да је то постало комично. Мода је нарочито обузела женски свет – даме су се врло лепо облачиле, често и неколико класа изнад својих финансијских могућности, што је било узрок многих браколомстава.
Франц Шамс, иначе прадеда познатог песника Антуна Густава Матоша, који је у једном тренутку због свог политичког деловања робијао у казаматима Петроварадинске тврђаве, наследивши, како каже немирни дух свог претка, затворио је апотеку након 15 година. Након што је променила неколико власника, апотека је затворена 1939, да би после Другог светског рата била национализована. Неко време постојала је идеја да се претвори у музеј апотекарства, али је кућа с локалом враћена последњим власницима од којих је одузета.
С. Милачић