Šetnja i priča o Podgrađu u 19. veku povodom Evropskog dana tvrđava

Priča o Podgrađu u 19. veku, koju je preneo sociolog Ilija Galonja, zasnovana je na svedočenjima dvojice ljudi koji su ostavili najviše pisanog traga o životu u Petrovaradinu: to su češki apotekar Franc Šams i britanski putopisac Yon Palgrejv Simpson, koji su, zaneseni romantičarskim duhom i egzotičnim zemljama, završili u Srbiji.

Hodajući od Crkve Svetog Jurja pa sve do najstarije Vojne bolnice, živopisnim ulicama kojima se upravo vraća stari sjaj, prisutni su mogli čuti mnoge nepoznate detalje iz lokalne istorije, ali i primetiti da se problemi tadašnjih žitelja nisu mnogo razlikovali od današnjih. Početkom 19. veka, u podgrađu su postojale 62 kuće: od toga je 14 bilo namenjeno državnoj službi, a ostalo vojnim porodicama, mahom nemačke i hrvatske nacionalnosti. Civili, pretežno Srbi, živeli su u predgrađima – Majuru i Rokovom dolu. Zajedno s Bukovcem, Petrovaradin je imao oko 6.500 stanovnika, od kojih je u podgrađu živelo 532, što je već bilo preko svake mere te, kada bi neko prekomandom dospeo ovamo, mogao je provesti mesece trošeći bednu vojničku platu na krevet u gostionici, dok čeka smeštaj koji mu sleduje.

Iz vizure farmaceuta Šamsa, koji je za Petrovaradin čuo od ovdašnjih neimara angažovanih na izgradnji terezinske tvrđave, te nakon studija otvorio apoteku u Beogradskoj ulici 15, Podgrađe je bilo leglo zaraze usled loših sanitarnih uslova, te su malarija i groznica bile svakodnevica. Kanalizacioni sistem je bio jednako loš kao i navike stanovnika, koji bi smećem zapušili odvode pa je posle jače kiše blato obilato teklo ulicama. Budući da je u 19. veku Tvrđava bila van ratnih dešavanja i da je služila kao kasarna, radnu snagu potrebnu za održavanje nadomeštala je zatvorenicima, koji su obavljali sve moguće poslove, od čišćenja do donošenja vode za piće. Okovani da ne bi pobegli, u pratnji vojnika, hodali su od jutra do mraka vukući lance za sobom po kaldrmi. A zveket je, kaže Šams, stanovnicima podgrađa padao teže nego svi komunalni i društveni problemi.

Da nije sve bilo crno, saznajemo iz spisa koji kazuju da su i tadašnji žitelji znali da se zabave. Tokom lepog vremena uveče bi se šetalo pontonskim mostom, trgom i stazom uz Dunav. Pre nego što je sve rasprodao, poneo svoja pisanija i zaputio se u svet, pišući usput o istoriji vinarstva i vinogradarstva, Šams je u šetnjama zapažao divlje čokote koji su toliki da ih jedan čovek ne može obuhvatiti, pa je pretpostavljao da su zasađeni još u doba rimskog cara Proba u trećem veku. Kada bi zahladnelo, vreme se provodilo u kafanama. Starija gospoda su „Kod zelenog drveta” ispijala kafu ili vino i pušila duvan, dok su mlađi plesali u dvorani „Kod belog vola”. Pomodarstvo je polako prodiralo u malu varoš pa su svi počeli da se drugačije izražavaju. Dame su odbijale da se nazivaju devicama, preferirajući izraze madmazel ili frajlica, a muškarci gospodin od... kako bi nadoknadili nedostatak titule, do te mere da je to postalo komično. Moda je naročito obuzela ženski svet – dame su se vrlo lepo oblačile, često i nekoliko klasa iznad svojih finansijskih mogućnosti, što je bilo uzrok mnogih brakolomstava.

Franc Šams, inače pradeda poznatog pesnika Antuna Gustava Matoša, koji je u jednom trenutku zbog svog političkog delovanja robijao u kazamatima Petrovaradinske tvrđave, nasledivši, kako kaže nemirni duh svog pretka, zatvorio je apoteku nakon 15 godina. Nakon što je promenila nekoliko vlasnika, apoteka je zatvorena 1939, da bi posle Drugog svetskog rata bila nacionalizovana. Neko vreme postojala je ideja da se pretvori u muzej apotekarstva, ali je kuća s lokalom vraćena poslednjim vlasnicima od kojih je oduzeta.

S. Milačić