Крајем септембра у Нови Сад стиже „Књижевни Егзит”

Наиме, током Фестивала, познати домаћи и страни писци читају у јавним просторима своја дела, разговарају са публиком, али и одлазе у институције где се књижевност програмски изучава - гимназије, факултете... - и воде креативни дијалог са ђацима.

- Да, тако је – каже песник Недељко Мамула, уредник и продуцент ове познате књижевне манифестације. - Тако учесници овог фестивала, из године у годину, покушавају да допру до одговора шта је заправо Књига, да ли (само) ненаписани уговор између писца и читалаца, или својеврсно споразумно именовање животних жеља, ишчитавање са балзаковске (не)читљиве “шагринске коже”... 

 Први Фестивал је отворио Милорад Павић...

- Био је то почетак, а у међувремену, годину за годином, одржано је око 250 сусрета са публиком, а програмима је присуствовало преко 25.000 углавном младих посетилаца, па се фестивал с правом често именује као “књижевни Егзит”. Међународни фестивал прозе окупио је до сада око стотинак писаца из Србије, Израела, Француске, Мађарске, САД, Енглеске, Русије, Италије, Словачке, Немачке, Аустрије, Аргентине, Аустралије, Кубе, Перуа, Украјине, Шкотске, Шпаније, Пољске, Бугарске, Турске, Финске, Македоније, БиХ, Словеније, Црне Горе и Хрватске...

Међу именима сјајних писаца који су се током година представили новосадској публици тешко је издвојити најважније: Милорад Павић, Светлана Велмар Јанковић, Драгослав Михаиловић, Александар Гаталица, Радослав Петковић, Светислав Басара, Горан Петровић, Давид Гросман, Алберто Мангел, Ђерђ Конрад, Александар Генис, Кристофер Хоуп, Клаудио Магрис, Петер Хандке, Марио Варгас Љоса, Луиз Велш, Олга Токарчук, Георги Господинов...

 И ове године Прозефест меша карте и доводи писце из различитих земаља, различитих поетичких сензибилитета?

- Овогодишњи Прозефест биће одржан од 23. до 28. септембра у организацији Културног центра Новог Сада. На свечаном отварању, планираном за  24. септембар на Трибини младих, биће уручена и награда „Милован Видаковић” руском писцу Виктору Јерофејеву. У оквиру Фестивала, ученици гимназија „Јован Јовановић Змај”, „Исидора Секулић”, „Лаза Костић” и „Светозар Марковић”  разговараће са овогодишњим гостима-учесницима. Имена су позната: Виктор Јерофејев (Русија), Стив  Сем-Сандберг (Шведска), Наталија Фједорчук (Пољска), Дејан Трајкоски (Македонија). Роланд Орчик (Мађарска), Драгиња Рамадански и Милутин Ж. Павлов (Србија).

Већ по обичају, биће одржане и уводне сесије, програми познати под називом У сусрет Прозефесту. Целодневна размена књига у Католичкој порти, трибина посвећена књижевном стваралаштву прерано преминулог прозног писца Боривоја Адашевића, а биће одржана и промоција романа госта из Загреба Боривоја Радаковића “Хоћемо ли сутра у кино”, иначе прошлогодишњег учесника наших сусрета. Да би “ухватили равнотежу” са оваквим почетком, организоваћемо и Пост Прозефест, програм у коме ће одломак из свог романа “Шармер мале вароши” говорити новосадски писац Милутин Ж. Павлов на Најлон пијаци.

 Рекосте да је Награда “Милован Видаковић” припала је руском писцу Виктору Јерофејеву?

- Виктор Јерофејев,  руски есејиста, прозаиста и књижевни критичар, који је ове године стекао часно звање титулара и носиоца угледне Награде „Милован Видаковић“, с правом  се прикључио листи ранијих лауреата који, заједно, чине сјајну ниску мајстора-писаца: Алберто Мангел, Ђерђ Конрад, Клаудио Магрис, Давид Гросман, Слободан Тишма, Давид Албахари, Милисав Савић, Јевгениј Водолазкин, Гиљермо Мартинез, Петер Хандке, Миљенко Јерговић. Јерофејев, Московљанин по рођењу (1947), још увек је у пуној списатељској снази и успону, а чак и елементи његове биографије, наравно и дело, казују да припада књижевницима који су обележелили како другу половину 20, тако и прве деценије 21. века.

Потиче из породице политичког помоћника Молотова и личног Стаљиновог преводиоца на француски језик, у детињству је неколико година заједно са родитељима живео у Паризу, постао је познат захваљујући есеју објављеном у часопису „Књижевна питања“ о стваралаштву маркиза де Сада, а 1975. године одбранио је докторску дисертацију „Достојевски и француски егзистенцијализам“.

Оснивач је књижевног алманаха „Метропол“ и 1979. године био је избачен из Савеза писаца ШСР због учествовања у самиздатском алманаху и све до 1988. године његова проза није објављивана.

Српским читаоцима је, очигледно потрефио “жицу” јер су му у периоду од 1997. до 2018. године наши издавачи објавили чак десет наслова (Анино тело и крај руске авангарде, Руски цветови зла, Енциклопедија руске душе, Мушкарци, Руска лепотица, Добри Стаљин...)

 Уколико бисте морали да издвојите неки догађај?

- Незахвално је неког издвајати, све су то, свако на свој начин, занимљива и вредна књижевна пера. Али, посебно сам запамтио вечери када смо пред бројном новосадском публиком уручивали Специјалне награде “Милован Видаковић” перуанском нобеловцу Марију Варгасу Љоси и, наравно, турском нобеловцу Орхану Памуку.

 Ђ. Писарев