Када је схватио да време чини своје и сећање уступа место забораву, Владимир Николајевич Кастељанов одлучио је да предузме корак да спречи тај процес и остави трајно сведочанство садашњим и потоњим генерацијама о битисању Белих Руса у Белој Цркви, којима и сам припада.
