Карловачки „Бели вукови“ чувају дух средњовековне Србије

По речима једног од оснивача и председника „Белих вукова” Немање Апатовића, биће то својеврсна презентација српске културе и традиције од 10. до 14. века.

Публика ће моћи да види како су се у то доба одевале жене и мушкарци, којим занатима су се бавили, какву музику слушали. Моћи ће да гледају праве витешке борбе и стреличарство.

Током тог дводневног фестивала биће приређене радионице сликарства и калиграфије. Како каже Апатовић, замисао је да првог дана, појављивањем на више места у центру Карловаца, учесници манифестације привуку пажњу посетилаца и наведу их да дођу на Трг патријарха Бранковића, где ће бити два велика шатора – један у источноевропском стилу, а други у западноевропском, и сутрадан током целог дана ближе се упознају с тим периодом српске историје.

– „Бели вукови” су настали 2016. године, а на идеју да оснујемо удружење нас неколико заљубљеника у историју и средњи век дошло је након посете фестивалу витешке културе „Деспот Стефан Лазаревић” код манастира Манасије, познатом као „Џаст аут” – каже Немања Апатовић. – Било је то прво удружење тог типа на северу Србије. Годину касније обишли смо 17 фестивала у земљи и иностранству, на неколико њих смо учествовали, а поједине, заједно с највећим удружењем међу нама, „Бели орлови” из Београда, и организовали. Лане нам се придружило неколико уметника, па смо своје деловање проширили и на уметност.

Чланови, за сада њих 18, углавном су из Сремских Карловаца.

Немањино занимање за средњи век у историји цивилизације траје од малих ногу, али последњу деценију се посветио изучавању тог периода, откривању старих обичаја, веровања, словенске и српске митологије.

Како каже, у питању је неисцрпно богатство о којем не знамо довољно, поготово о 10. веку, што је у фокусу интересовања чланства Удружења, међу којима има и историчара и археолога. Доказ о томе колико се студиозно приступа истраживању је и податак да се у изради предмета и оружја које су средњовековни људи употребљавали користе традиционалне методе и материјали.

– Осим реконструкције и оживљавања историје, обичаја, народних веровања, митова и легенди, ми се бавимо и учењем старих заната и других вештина – истиче Апатовић. – Кујемо мачеве, правимо оклопе, шијемо одећу ручно и ткамо појасеве. Изучавамо и више стилова борилачких вештина, али и стреличарство, баратање копљем, бацање секире и слично. Покушавамо, заправо, да реконструишемо историју на тај начин и при том сарађујемо с музејима, црквама, манастирима... У исто време освешћујемо народ и бавимо се витештвом.

Витештво је за Немању спој лепог и корисног. Осим истраживања, које за њега представља изазов, оно је уједно и извор прихода.

З. Милосављевић