Филмско писмо „Дневнику” из Париза: Ново остварење Мишела Леклера

Леклеров филм „Класна борба“ оквирно прати живот француске, комунистичко- левичарске породице, која је као и само њихово друштво, опстајала неколико деценија базирајући се на основним социјалистичким вредностима као што су заједништво, дељење општих добара, расна и класна једнакост, али која се однедавно, као и само друштво, обрела у распадању. Отац Пол, остарели панкер и бубњар (Едуард Баер) и његова жена Софија магребског порекла (Леила Бекти), угледна адвокатица, подучавају њиховог десетогодишњака Корентена да је приватна школа лош изум богатих буржуја (у чијем друштву они не верују да се и сами налазе). Међутим, син жели да напусти државну школу јер су нагло почели да је напуштају његови школски другови које родитељи селе у приватне: мали Корентен који хоће негде да припада, изјављује гласно “да хоће да буде педер јер је то јака мањина и заједница” што шокира његове родитеље као и изјава да жели да постане религиозан,” да верује у нешто”. Поставља питање родитељима зашто су атеисти и зашто његова породица не верује ни у шта?

Директорка школе ће се расплакати пред многољудним и мултирелигиозним разредом пуним избеглица јер деца хоће да стављају бомбе и да се играју терориста! Можда донекле особи која није доживела прилив огромног броја миграната у Француску све нијансе овог филма и неће бити јасни- сви они који су боравили последњих десетак година у овој земљи схватају колико су били или постали Французи јер свако ко је ту боравио а није упио одређене друштвене промене, имаће потешкоће да схвати праву суштину овог деликатног филма. Филм управо говори о друштвеној “интеграцији” која не успева или која није још у потпуности успела (али они који до краја одгледају филм и разумеју о чему филм говори) рећи ће да је тај микс култура ипак више него успео.

Филм “Класна борба” је пак, донекле блуз за бољом, или изгубљеном акултурацијом и интеграцијом, а речником дечака “Кокоа” (Корентена) објашњен је и болни феномен исламизације француског друштва. Коко жели да иде у рај да би се интегрисао у разреду, ако не крене у рај или друга света места- нико неће хтети са њим да се игра у државној школи. Има нечега страшно поучног или напросто страшног у визији данашњег света коју нам представља редитељ Леклер.

Једна од његових прича говори и о људима који по сваку цену (француска левица) покушавају да споје неспојиво или да интегришу неинтегрисано, итд. У извесном смислу филм постаје оно што није хтео бити: слава и намигивање десничарском идеалу који каже “не МОГУ се деца и људи из различитих средина ни мешати ни дружити. То ни данас не успева, ако је икада и успевало”.. И деца из ових породица ће бити пресељена у нову школу, али ће ипак, на крају филма да беже ка старој школи која је по директору(овде цитирам сценарио) ”пуна Арапа, Цигана и Срба, али се у њој деца тако лепо друже!). Ту се деца добро осећају, по њему “као прави Французи” и где сви они- упркос свему и свима - налазе заједнички језик.

Нина Живанчевић