Filmsko pismo „Dnevniku” iz Pariza: Novo ostvarenje Mišela Leklera

Leklerov film „Klasna borba“ okvirno prati život francuske, komunističko- levičarske porodice, koja je kao i samo njihovo društvo, opstajala nekoliko decenija bazirajući se na osnovnim socijalističkim vrednostima kao što su zajedništvo, deljenje opštih dobara, rasna i klasna jednakost, ali koja se odnedavno, kao i samo društvo, obrela u raspadanju. Otac Pol, ostareli panker i bubnjar (Eduard Baer) i njegova žena Sofija magrebskog porekla (Leila Bekti), ugledna advokatica, podučavaju njihovog desetogodišnjaka Korentena da je privatna škola loš izum bogatih buržuja (u čijem društvu oni ne veruju da se i sami nalaze). Međutim, sin želi da napusti državnu školu jer su naglo počeli da je napuštaju njegovi školski drugovi koje roditelji sele u privatne: mali Korenten koji hoće negde da pripada, izjavljuje glasno “da hoće da bude peder jer je to jaka manjina i zajednica” što šokira njegove roditelje kao i izjava da želi da postane religiozan,” da veruje u nešto”. Postavlja pitanje roditeljima zašto su ateisti i zašto njegova porodica ne veruje ni u šta?

Direktorka škole će se rasplakati pred mnogoljudnim i multireligioznim razredom punim izbeglica jer deca hoće da stavljaju bombe i da se igraju terorista! Možda donekle osobi koja nije doživela priliv ogromnog broja migranata u Francusku sve nijanse ovog filma i neće biti jasni- svi oni koji su boravili poslednjih desetak godina u ovoj zemlji shvataju koliko su bili ili postali Francuzi jer svako ko je tu boravio a nije upio određene društvene promene, imaće poteškoće da shvati pravu suštinu ovog delikatnog filma. Film upravo govori o društvenoj “integraciji” koja ne uspeva ili koja nije još u potpunosti uspela (ali oni koji do kraja odgledaju film i razumeju o čemu film govori) reći će da je taj miks kultura ipak više nego uspeo.

Film “Klasna borba” je pak, donekle bluz za boljom, ili izgubljenom akulturacijom i integracijom, a rečnikom dečaka “Kokoa” (Korentena) objašnjen je i bolni fenomen islamizacije francuskog društva. Koko želi da ide u raj da bi se integrisao u razredu, ako ne krene u raj ili druga sveta mesta- niko neće hteti sa njim da se igra u državnoj školi. Ima nečega strašno poučnog ili naprosto strašnog u viziji današnjeg sveta koju nam predstavlja reditelj Lekler.

Jedna od njegovih priča govori i o ljudima koji po svaku cenu (francuska levica) pokušavaju da spoje nespojivo ili da integrišu neintegrisano, itd. U izvesnom smislu film postaje ono što nije hteo biti: slava i namigivanje desničarskom idealu koji kaže “ne MOGU se deca i ljudi iz različitih sredina ni mešati ni družiti. To ni danas ne uspeva, ako je ikada i uspevalo”.. I deca iz ovih porodica će biti preseljena u novu školu, ali će ipak, na kraju filma da beže ka staroj školi koja je po direktoru(ovde citiram scenario) ”puna Arapa, Cigana i Srba, ali se u njoj deca tako lepo druže!). Tu se deca dobro osećaju, po njemu “kao pravi Francuzi” i gde svi oni- uprkos svemu i svima - nalaze zajednički jezik.

Nina Živančević