Овај нови либерализам, који хтели не хтели живимо, не свиђа ми се из најмање два разлога; први се тиче принципа „равноправности“ наместо некадашње (мени није сметала) једнакости, која претпоставља да сви имамо пођеднаке шансе, па онда ко се како снађе – тако ће му и бити, а да нико притом није ни одговоран, нити крив за очекиване бројне „неправилности на терену“, док је други сав тај равнодушни (од себе и других дистанциран) индивидуализам.
