Паланачки Варошки шор: Улица платана која све памти

Када се прича о историји Паланке онда је она доста везана за Варошки шор како га одвајкада називају Старопаланчани. Додуше, као и већина улица код нас и овај шор је мењао имена и презимена како се мењала власт, како су долазили и одлазили освајачи, а Српски, односно овдашњи живаљ је остајао и опстајао. У време Краљевине улица је добила име по Краљу Петру Првом, а после другог светског рата "прекрштена" је у Улицу Маршала Тита, да би крајем прошлог века враћено име Краља Пере, владара кога су Срби, кажу историчари, највише волели. Да га Паланчани нису заборавили говори и податак да је крајем прошле године у центру вароши, а у Варошком шору, односно Улици Краља Петра, подигнут споменик овом владару.

Како свака улица, па и део улице, чак и кућа има своју животну и историјску причу о времену и људима, тако је има и Варошки шор. Овдашњи хроничари релативно мало су оставили писаног трага о овој улици, њеним некадашњим становницима и времену када је настала. Зато су приче још увек умом бистрих људи у Старој Паланци, а у деветој и десетој деценији живота, драгоцене како би се записали барем фрагменти историје овог дела града. Чика Миле Ристић, а рођен је 1934. године, наравно у Паланци, један је од оних који се сећа како је овај део града изгледао и како је живео у време његовог детињства, односно у првој половини прошлог века.            

Интересантна је судбина дела улице од Православне цркве до Градског гробља, прича чика Миле.

Памтим, додаје, да је с обе стране тог дела улице било 75 кућа, а сада у свим кућама живи 70-так људи и то захваљујући томе што су се својевремено доселиле две бројне фамилије са шест, односно пет чланова.

Неке куће су срушене, направљене нове, вишеспратнице, а у некима су дућани, магацини, радионице... Поред празних кућа знам да у 11 живи само по једна особа, на пример, три удовице и два стара момка. Некада су овде живела бројна домаћинства, а у нашој кући било је нас 13. Укупно у овом делу вароши било је 16 Ристићевих кућа. Имали смо и салаш на улазу у Паланку, базу, а сада је тамо Споменик "Чамац" подигнут у знак сећања погинулима у Другом светском рату. Постоји Ристићев пут и други делови атара који се називају по нашој породици, казује чика Миле.

Како додаје, његов отац је после рата купио од једног Јеврејина кућу која је ближе центру града и када се иде од центра моја нова кућа је пре Цркве.

Добро памтим, али и записујем да сам, на пример, до вечне куће из поменутог дела Варошког шора испратио 288 комшија, пријатеља и родбине, присећа се наш саговорник.                 

Чика Миле каже да су некада у овом делу улице живеле бројне, али, углавном добро стојеће породице, честите, вредне и цењене. Међу познатијим и бројнијим, поред његове, биле су и породице Петрић, Мишков... Вели, нису то били богаташи већ прави домаћини. Он је први у бројној фамилији Ристић који је завршио факултет и постао магистар технологије меса, а магистарски рад био му је кулен. Једну деценију је својевремено радио у петрињском "Гавриловићу" и руководио кобасичарском производњом некадашњег југословенског гиганта чији је брод пун шунки, намењених тржишту САД, био 100 пута вреднији од брода пуног "Југића".

Деца односно ћерке кренуле су својевремено на школовање, једна је у Загребу магистрирала технологију одевања, па радила у овдашњем "Синтелону", а друга је професор у Ветернику, супруга је у пензију отишла као наставница музике у овдашњој музичког школи, а данас срећно живимо у кући у Варошком шору, поносно каже чика Миле.                     

Још поноснији је на четворо унучади за које каже да добро уче,  завршавају школе и факултете као од шале. Вели да му је отац Симо после Другог рата био народни посланик у Београду, да има синовце међу којима има много образованих, а неки, на пример, су успешни банкари у САД, адвокати у Београду, инжењери, агрономи...

Паланчани можда нису ни размишљали о томе колико је Варошки шор значајан и доминантан у овом граду. Јер, све значајније институције - зграда општине, социјалног, већина банака, градска пијаца, бројне трговине и робна кућа, Дом здравља, Црква посвећена св Јовану Крститељу, па и највећа основна школа у општини налазе су у овој улици. Ристић каже да има школску књижицу са потписом његове прабаке Марије да је завршила школу на овој адреси. Даље у правцу изласка из града у правцу Новог Сада налази се Градско гробље. Управо од њега, па до зграде ВП "Дунав" има равно 2.060 метара. Некада, док није била изграђена капела на гробљу, покојнике су носили, или од покојникове куће до гробља гурали на колицима кроз целу Паланку. Сатима би знао да се блокира саобраћај, а церемонију је пратио плек оркестар некада познатог, а давно упокојеног, чика Јакше. За њега су везане и неке антологијске анегдоте попут оне за штафету младости. Једном, ондашњи политичари решише да ангажују Јакшу и његове музичаре за слет  поводом Дана младости 25. маја. Питају организатори колико ће коштати свирка, а он безазлено рече - па, ето као једна просечна сахрана.

Милош Суџум