Време препорода: Сто година прве културне институције Русина
Русинска национална мањина 2. јула прославља стогодишњицу оснивања Русинског народног просветног друштва, прве националне културне институције која је постала носилац културно-просветног живота Русина у новој држави. Две године касније публикован је и први Русински календар, а 1924. године и Русинске новине.
Русини су једна од многобројих националних мањина у Србији који су своју прву националну културну институцију основали убрзо после Велике народне скупштине 1918. године, када је 756 посланик - међу којима су били и Русини, и Словаци, и Буњевци, и Хрвати, и Немци и један Мађар - изгласало отцепљење од Угарске и присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србије.
За националне мањине кључна одлука тог великог народног збора у Новом Саду 25. новембра је била да „Несрпским и несловенским народима, који остају у нашим границама, обезбеђује се свако право, којим желе да као мањина очувају и развијају своје народно биће“. Ту одлуку је држава и испоштовала и националне мањине убрзо су почеле да формирају своје прве институције које су се у циљу очувања националног идентитета развијали и уз снажну подршку државе развијају се и данас.
Поводом стогодишњице формирања првих институција националних мањина на овим просторима „Дневник“ покреће серијал који ће се бавити о друштвеном и политичком препороду националних заједница и нијиховим знаменитим представницима који су у том процесу одиграли кључну улогу.
Територија данашње Војводине је у моменту прикључења Србији била мултинационална, мултирелигијска и мултикултурна, што је, упркос миграцији становништва и данас. О етничкој шароликости нашег простора за време Аустроугарске сведочи попис из 1910. године, последњи попис становништва који је обављен у Аустроугарској. Он није бележио етничку припадност, већ језик становништва, односно "најчешће говорен језик". На нашим просторима је тада живело око 1,5 милиона људи. Српским је говорило 33,8 одсто популације, мађарским 28,1, немачким 21,4, хрватским, буњевачким и шокачким 6, румунским 5, словачким 3,7, русинским и украјинским 0,9, а осталим 1,1.
Крај Великог рата означио је почетак крупних промена у политичком и друштвеном развоју овог подручја. Територија данашње Војводине је присаједињењем Краљевини Србији променила пре свега свој географски и политички положај, и показано је како су народи на овим просторима очували свој национални идентитет.
- Иницијатива Русина за оснивањем прве културне институције покренута је још 1913. године у Јужној Угарској, због тога што су Русини били предвиђени за асимилацију - наводи за „Дневник“ публициста Ђура Лаћак, некадашњи главни и одговорни уредник листа „Руске слово, потом и директор истоимене Новинско-издавачке установе који се бавио истраживањем прошлости Русина у Војводини.
Прича да су Русини у Јужној Угарској ишли у мађарске школе и у 80 одсто случајева су добили мађарске презимена Дудаш, Сабадош... Они су у Јужној Угарској једино могли неговати свој национални осећај захваљујући гркокатоличкој цркви која их је окупљала.
- Русини су при гркокатоличкој цркви имали конфесионалне школе где су деца учила писање, рачунање, земљопис и молитве. Прва конфесионална школа отворена је у Руском Крстуру 1753. године Ако су русинска деца желела да наставе школовање, прво су морали пред државном комисијом да полажу испите из свих предмета који су изучавани у мађарским школама како би добили сведочанство о завршеним разредима, с обзиром на то да држава није прихватила црквену школу. Свеједно Русини су похађали црквену школу јер једино су тамо могли да сачувају национални осећај различитости у односу на мађарски народ. Сви Русини који су се после положеног испита наставили школовање одлазили су из свог места, а касније обављајући дужност у складу са својом професијом у оквиру државног апарата Угарске били су преведени у Мађаре – наводи Лаћак.
Отуда је и проистекла иницијатива за формирањем националне институције. Велики рат међутим, прекинуо је све активности Русина у односу на ту иницијативу која је морала да сачека боља времена. Добра прилика се указала одмах након присаједињења. На Великој народној скупштини у Новом Саду Русини као релативно мала национална мањина имала је чак 21. представника.
Седницу је отворио њихов представник Јован Храниловић, гркокатолички парох у Новом Саду који је био и један од председавајућих на том великом народном збору. На тај начин Русини су дали свој допринос формирању нове државе. Убрзо су схватили да им нова држава даје повољне услове за оснивање Русинског народног просветног друштва која је и основана 2. јула 1919, године у Новом Саду у згради Градске куће.
Очували језик и идентитет
У Јужној Уграској Русини су ишли у црквене школе да би очували свој језик и идентитет, данас на русинском језику постоји образовање од предшколских установа до факултетска образовања. Катедра за русински језик и књижевност, данас Одсек за русинистику, основана је 1982. године на Филозофском факултету Новосадског универзитета. У Руском Крстуру ради средња школа на русинском језику, једина у свету. Према званичним статистикама, код Русина нема неписмених, а више од 10 одсто популације има високо образовање.
У Радио Новом Саду више од 60 година постоји Редакција на русинском језику, и више од 30 година Русинска редакција у Телевизији Војводине. Ради очувања, унапређивања и развијања културе војвођанских Русина, Скупштина АПВ и Национални савет русинске националне мањине основали су 2008. Завод за културу војвођанских Русина. Они се данас могу похвалити завидним бројем интелектуалаца и уметника који раде и стварају широм државе.
- Делегати на оснивачку скупштину су долазили из разних крајева Војводине. Из Срема бродом из других места запрегом па је долазак трајао и неколико дана. У организацији је значајну улогу одиграо Јован Храниловић који је имао кључну улогу у препороду русинске националне заједнице на овим просторима – каже Лаћак.
На територији данашње Србије Русини живе више од 260 година. На ове просторе, како Лаћак наводи су се доселили из североисточних области Угарске у три таласа. Први највећи талас се догодио средином 18. века, затим средином 19. а потом крајем 19 века. У богатој традицији Русина 17. јануар из 1751. године остао забележен као посебан датум. Тог дана је администратор коморских имања Хабзбурске монархије у Бачкој, Франц Јозеф де Редл потписао уговор насељавању коморске пустаре Велики Крстур. Тај датум је после консултације русинске заједнице прихваћен као национални празник Русина. Одлука о томе је донета на седници Националног савета русинске националне мањине 2007. године.
(Пројекат „Толеранција и разноликост удружене у заједнички живот Војводине” реализује „Дневник” уз суфинансирање Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и верске заједнице)
