У Србију стиже лични банкрот: Колико треба за живот на минимуму?

Наиме, и код нас ће почети израда закона који би регулисао лични стечај. У Влади Србије на томе раде али још нису познати ни рокови а ни решења. Лични банкрот за оне који су “шворц” саветовао је и Међународни монетрани фонд, а у склопу решевања проблематичних кредита грађана. Цела прича је још у раној фази, међутим не треба заборавити да прописе на ову тему већ имају скоро све земље Европске уније а углавном и бивше републике СФРЈ. Значи, имамо на кога да се угледамо и изаберемо ако не одлична, оно бар добра решења.

Лични стечај не би требао да буде баук. Уосталом, Међу “банкротиранима” има и доста селебритија. У ту групу уписали су се  некадашњи кошаркаш Денис Родман, секси ТВ звезда Памела Андерсон, глумица Ким Бесингер, па и чувени тенисер Борис Бекер. Живота има и после банкрота!

Лични стечај треба да помогне гађанима да се спасу од финансијске агоније. Закон би прво морао да одреди ко може да прогласи банкрот и под којим условима. Ако погледамо како су то друге земље регулисале, кандидат за банкрот је обично  лице које је се нашло у ситуацији да не може да измирује обавезе, а без своје кривице. Имовину им је уништила елементарна непогода или несрећни случај и слично.

Лични банкрот обично проглашава сам дужник и за то се обраћа суду. Уколико у суду то прихвате ради се попис његове имовине и утврђује се план отплате. Банкротирани добија стечајног управника који управља целокупном (преосталом) имовином. Дужнику се оставља сума која је довољна за преживљавање. Након што се реализује план отплате део потраживања се брише, односно опрашта. Искуства европских земаља показују да поступак траје од три до пет година, а за време трајања банкрота  стечајни управник располаже имовином дужника. (Наравно, стечајни управник није добровољац, а дужник плаћа његово ангажовање.)

Лични банкрот треба да помогне да се реше проблематични кредити које дугују физичка лица. Код нас ту спада 4,48 одсто кредита одобрених грађанима.

Када се погледају идеје и намере све изгледа као добра помоћ  презадуженима. Међутим тако је било и када је доношен закон и други прописи о приватним извршитељима. Све је било “чисто”, а после се показало да је овај пропис изузетно мањкав и чекају се измене.

О овој проблематици за “Дневник” професор Правног факултета у Новом Саду др Марко Кнежевић каже:

“Треба сачекати бар прву верзију да би могло нешто прецизније да се коментарише. Ипак није рано да се скрене пажња на нешто што је изузетно важно, а то је тај минимум прихода који се мора оставити за егзистенцију дужнику. Сада баш код прописа везаних за извршење имате случај да се од минималне зараде може на име обавеза узети половина на име дуговања. Код оних који имају веће плате то је две трећине. Тако су се у најгорем положају нашли грађани чија су примања нешто изнад минималца. Оно на што би посебно требало обратити пажњу код доношења закона о личном банкроту су издржавана лица. Ту се најчешће појављују деца па треба посебно повести рачуна о њима кад се одређује та минимална сума зе преживљавање. Такође треба прецизно регулисати како ће тај износ да се мења, а у случају да дође до промена, рецимо, скокова цена односно инфлације”.

Лични банкрот требао би посебно да помогне предузетницима. Они нису правна лица, а када дођу у проблеме суочавају се са блокадом рачуна и ликвидацијом.

Душанка Вујошевић