ОБНАВЉА СЕ РАМСКА ТВРЂАВА Од Лимеса до Бајазитовог ћилима

Од Гибралтара на Дунаву, односно Петроварадинске тврђаве, преко Калемегдана и тврдог града Смедерева, до недавно обновљеног Голупца, има Србија чиме да се похвали и покаже историјски континуитет ових простора, а некако је поред ових славних фортификација скрајнута остала Рамска тврђава, на чијој реконструкцији ових дана, раме уз раме, раде српски и турски дунђери, не би ли јој повратили некадашњи сјај.

Рам, сада тек неугледно, опустело сеоце смештено на десној обали Дунава у околини Великог Градишта, први пут се у документима помиње 1128. и то као место у чијој се близини одиграла битка између Византије и Угарске, тачније одмеравање снага најмоћнијег представника у порфиру рођених Комнина, Јована Другог и савезника рашког жупана Уроша, угарског краља Стефана Другог, из којег су, сасвим очекивано, као победници изашли Ромеји. Ипак легенде, тако омиљене Србима, тврде да ово место свој настанак дугује ником другом до једном од браће, оснивача вечног Града на седам брежуљака.

Елем, и данас је овде жива приповест о томе да се овде зауставио Рем, брат Ромулов, зато што је желео да се и по њему именује неки град као што је Рим назван по његовом брату. Пошао је у потрагу за местом где би подигао град и повео са собом лепу Летицију. Путујући Дунавом, угледали су цветни брежуљак и, задивљени његовом лепотом, одлучили да на њему подигну град, а онда је већ некако дошло до конверзије јединог самогласника у његовом називу и....

Мада се легенда о утврђењу на Рамском гребену везује и за словенски пагански храм, архео­логија је несумњиво до­каза­ла континуитет фор­ти­фиковања обала Велике реке у овом подручју још у антици, као саставног дела Дунавског лимеса, али настанак Рамске тврђаве у данашњем облику се, историјски недвојбено, ипак везује за турска освајања, односно за Бајазита Другог, који је разлог за њену градњу 1483. године пронашао у стратешкој важности овог места које се налази на ушћу река Пека (с југа) и Нере и Караша (са севера) у Дунав. Стварност је додатно украшена и легендом о томе како је падишах, у предаху ратовања са Угрима наложио да му на узвишењу повише Дунава положе на траву ћилим - ихрам.

Након успешног за­вршетка војевања на­ложио је не само да се на месту где је стајао његов ихрам подигне тврђава, (названа по томе Ихрам, односно Харам-Рам), већ и лично положио камење на рубове, због чега је тврђава добила карактеристичан петоугаони облик.

Чекајући неке боље дане, до којих би требало да дође због туриста који се очекују након завршетка реконструкције Рамске тврђаве, малобројни становници села које није далеко ни од пространог Сребрног језера, кувају комшијске кахве мајсторима из Анадолије споразумевајући се са њима захваљујући популарности бројних турских телевизијских сапуница, јер није мала ствар када дунђери потегну из Мале Азије не би ли вратили сјај утврђењу које је подигао деда Сулејмана Величанственог, после Прлета и Тихог најомиљенијег телевизијског лика у Србаља.

Њени моћни зидови од ломљеног и клесаног камена везаног малтером и шест кула, од којих су две донжон, подигнуте су са отворима за топове што је Рам учинило једним од првих артиљеријских утврђења, које је детаљније први описао турски путописац из 17.века, Евлија Челеби. У периоду Кочине крајине тврђава је знатно оштећена због експлозије муниције 1788. године, када је аустријска посада изгинула до последњег браниоца, предвођена аустријским грофом, бароном Фон Лопрештијем, познатијим као “херој од Рама”. У 19. веку, управо овде је у Сербију из изгнанства поново дошао вожд Карађорђе, а ту је била и ђумрукана у којој је једно време као цариник радио и Вук Караџић, па се на обали, испод Тврђаве, још увек налази зграда одакле је Вук слао писма светлом Књазу Милошу. У то време се скелом одвијала главна трговина прехрамбеним производима, а скеле плове и данас на банатску страну, драматично скраћујући пут до прекодунавских војвођанских равница.

Данас је сам Рам, село на чијем крају је и тврђа, полунапуштено, а до каквог егзодуса је у овом крају, чије је становништво и иначе традиционално склоно одласку у печалбу, дошло сведочи и то што је управа турских дунђера смештена у негдањој основној школи у којој већ годинама нема ни једног ђака. Сама обнова на локалитету површине 1.500 квадрата, од којих 850 заузима тврђава реализује се у пет фаза, а пројекат који су урадили стручњаци из Анкаре обухвата реконструкцију и конзервацију самог утврђења, хамама и караван-сараја, јединог сачуваног на подручју Србије. За све то је Турска, преко ТИКА - Турске агенције за сарадњу и координацију, обезбедила 1,2 милиона евра, али је већ сада сигурно да ће до половине лета бити утрошено цела два милиона евра у „чуварку Дунава“ коју би, шушка се на самом градилишту, могли свечано да отворе, руку под руку, српски и турски председници Вучић и Ердоган.

        Милић Миљеновић