Недељко Марчета ушао у Клуб 100 давалаца крви
БАЧКА ПАЛАНКА: Када је реч о традицији доборовољног давања крви, Бачка Паланка и околна села и званично деценијама важе за једну од најхуманијих средина у Србији.
Одзив на акцију давања крви је ствар одговорности, кажу овдашњи даваоци, а све је више оних мушкараца који су преко или близу стотину пута дали крв. Недељко Марчета, хуманост исказује дуже од три деценије. Први пут добровољно је дао крв 1987. године, а пре неколико дана добровољно је дао крв по стоти пут.
- У време када сам постао давалац био сам радник Металне индустрије “Мајевица” и напунио 18 година, па сам се нашао у великој групи колега металаца из тадашње фабрике када смо колективно отишли да добровољно дамо крв - сећа се Марчета. - Још када сам имао 12 година, стицајем околности, хтео сам да дам крв. Тачније, 1981. године, након тешке саобраћајне несреће која се десила између села Прекаја и Савића код Дрвара, погинуо је мој отац Мирко. Када сам сазнао да је један од разлога што је преминуо и то што није имао ко да му да крв након несреће, у мени се појавила жеља да будем добровољни давац крви. То сам остварио са првим данима пунолетства.
Недељко каже да је он до сада, прецизно 102 пута дао крв. Служећи 1990. године у Задру војни рок у ЈНА два пута је дао крв. Због рата ова два давања му нису уписана. - Од ових уписаних 100 давања два пута сам крв дао и у Лопарама у Босни - евоцира успомене Недељко. - У том месту паланачка “Мајевица”, имала је погон, па смо организовано као група радника отишли тамо да доборовољно дамо крв. Желео сам и 2006. године да мајци, а доживела је мождани удар, дам крв, али уз консултацију са доктором није требало, јер је болница имала довољно залиха крви. Од првог до стотог давања редовно сам се одазивао на позиве Завода за трансфузију крви, само једном (1996. године) сам изостао, али не због болести, већ због повреде кључне кости. Драго ми је што сам се уписао у “Клуб 100”, али још ми је драже што сам током протеклих година анимирао 20-так људи који су радили као и ја у “Мејевици”, односно “Раднику” да се и они укључе у ову хуманитарну акцију. Има људи који су и више пута од мене дали крв, али ја никада нисам желео да се такмичим, јер нисам због тога ни почео да добровољно дајем крв. Ако ме, а надам се да хоће, здравље послужи, ко зна - можда догурам и до 150 давања крви. Можда ће, сада малолетни, кћер и син, када одрасту једног дана кренути мојим стопама.
М. Суџум