Nedeljko Marčeta ušao u Klub 100 davalaca krvi
BAČKA PALANKA: Kada je reč o tradiciji doborovoljnog davanja krvi, Bačka Palanka i okolna sela i zvanično decenijama važe za jednu od najhumanijih sredina u Srbiji.
Odziv na akciju davanja krvi je stvar odgovornosti, kažu ovdašnji davaoci, a sve je više onih muškaraca koji su preko ili blizu stotinu puta dali krv. Nedeljko Marčeta, humanost iskazuje duže od tri decenije. Prvi put dobrovoljno je dao krv 1987. godine, a pre nekoliko dana dobrovoljno je dao krv po stoti put.
- U vreme kada sam postao davalac bio sam radnik Metalne industrije “Majevica” i napunio 18 godina, pa sam se našao u velikoj grupi kolega metalaca iz tadašnje fabrike kada smo kolektivno otišli da dobrovoljno damo krv - seća se Marčeta. - Još kada sam imao 12 godina, sticajem okolnosti, hteo sam da dam krv. Tačnije, 1981. godine, nakon teške saobraćajne nesreće koja se desila između sela Prekaja i Savića kod Drvara, poginuo je moj otac Mirko. Kada sam saznao da je jedan od razloga što je preminuo i to što nije imao ko da mu da krv nakon nesreće, u meni se pojavila želja da budem dobrovoljni davac krvi. To sam ostvario sa prvim danima punoletstva.
Nedeljko kaže da je on do sada, precizno 102 puta dao krv. Služeći 1990. godine u Zadru vojni rok u JNA dva puta je dao krv. Zbog rata ova dva davanja mu nisu upisana. - Od ovih upisanih 100 davanja dva puta sam krv dao i u Loparama u Bosni - evocira uspomene Nedeljko. - U tom mestu palanačka “Majevica”, imala je pogon, pa smo organizovano kao grupa radnika otišli tamo da doborovoljno damo krv. Želeo sam i 2006. godine da majci, a doživela je moždani udar, dam krv, ali uz konsultaciju sa doktorom nije trebalo, jer je bolnica imala dovoljno zaliha krvi. Od prvog do stotog davanja redovno sam se odazivao na pozive Zavoda za transfuziju krvi, samo jednom (1996. godine) sam izostao, ali ne zbog bolesti, već zbog povrede ključne kosti. Drago mi je što sam se upisao u “Klub 100”, ali još mi je draže što sam tokom proteklih godina animirao 20-tak ljudi koji su radili kao i ja u “Mejevici”, odnosno “Radniku” da se i oni uključe u ovu humanitarnu akciju. Ima ljudi koji su i više puta od mene dali krv, ali ja nikada nisam želeo da se takmičim, jer nisam zbog toga ni počeo da dobrovoljno dajem krv. Ako me, a nadam se da hoće, zdravlje posluži, ko zna - možda doguram i do 150 davanja krvi. Možda će, sada maloletni, kćer i sin, kada odrastu jednog dana krenuti mojim stopama.
M. Sudžum