Рад са слепима пружа непроцењиво искуство

Био је то довољан повод да с њом поразговарамо о разлозима због којих је уписала баш дефектологију, као и о томе шта јој је рад са слепима донео.

О томе шта ју је подстакло да упише баш дефектологију, откуд јој идеја да то буде управо смер за рад са слепима, Јована Бонић каже:

Увек ме је занимало како особе које имају другачија животна искуства доживљавају свет око себе – наводи Јована. – Интересовало ме је како особе с оштећењем вида разумеју концепт боја, светла и како се сналазе у свакодневном животу. То је био један од пресудних фактора при мом избору факултета. Увек сам желела да се бавим неком хуманом професијом да бих имала прилику да помажем људима, а сматрам да је ова професија идеална за то.

Тај посао јој је увелико помогао да се ослободи предрасуда о слепима.

Не могу да кажем да сам имала предрасуде, али оно што ме је увек фасцинирало код слепих особа је чињеница да уз минималну подршку могу нормално да функционишу у савременом свету, истиче наша саговорница.

На исти начин Јелена је у свом окружењу све време настојала, а то и даље чини, да разбијете предрасуде о људима оштећеног вида.

На неки начин сам у томе успела, али, чини ми се, још увек недовољно, признаје Јелена Бонић.

Како додаје, увек има људи који су отворени да чују нова искуства и мишљења и оних који су потпуно затворени по том питању.

То је, једноставно, реалност нашег друштва. Било би лепо када би било више акција и трибина на којима би људи који нису имали искуства са слепима моли да виде и чују, од њих самих и њихових породица, како они функционишу у свакодневном животу. Тако је, на пример, прошле године, поводом Дана белог штапа, у Синагоги одржан концерт на којем је публика носила повезе на очима да би доживела концерт на начин како га доживљавају слепи, подсетила је наша саговорница.

Милица Ћирић