Док чека посао, Здравко Стакић склапа и деци поклања рачунаре

Међутим, хуманост је привилегија која не може да карактерише сваког појединца, већ оног који безусловно даје, од срца, иако у суштини нема ништа и на крају крајева, не очекује ништа. Новосађанин, Здравко Стакић има 28 година и како каже, иако тешко живи, највише га радује мисао да може учинити друге срећним, јер он одлично зна како је то немати.

- Мајка је подизала кредите да би ме школовала, јер пензија није била довољна и могу вам рећи да смо се тешко сналазили, тако да добро знам како је то немати - каже Здравко. - Када сам завршио факултет, радио сам у својој струци на неколико места, али је ангажовање свугде било кратког века. Тренутно сам незапослен, али у том чекању да нађем посао не губим време, јер желим да учиним нешто лепо за друге. Стога, већ неколико година правим рачунаре од делова који ми остану и поклањам деци чији родитељи немају новца да им га купе.

Према његовим речима, од 2016. године постао је члан групе “Јуст Гиве Нови Сад” која се налази на Фејсбуку. До сада је поклонио петнаестак компјутера породицама са доста деце. Осим тога, дао је и двд плејер, а недавно је једном вртићу поклонио и кућни биоскоп. Тренутно склапа рачунар који ће однети у ШОСО “Милан Петровић”. До сада је и пријатељима поправљао рачунаре бесплатно, јер то воли и жели да ради. У свему томе, Здравко је од 14. децембра 2018. године остао без посла, сада живи само од мајчине пензије, а пошто је и она болесна, неопходан му је хитно посао, како би могао да плаћа трошкове.

- Факултет техничких наука сам завршио 2014. године на смеру “производно машинство”, тачније “рачунарски интегрисана производња” и исте године сам промовисан за најбољег мастер инжењера машинства за ту годину са просеком 9,44 - каже наш саговорник. -  Од тада нисам само остао на машинству, него сам, још док сам студирао, почео да се интересујем за компјутерски хардвер, те сам се посветио учењу и тог процеса, који сам до краја савладао. У марту 2015. године сам почео да радим за једну фирму као шеф производње, међутим после месец дана су ми, са још двојицом инжењера дали отказ, јер нису више имали посла, те није било потребе за продужавањем уговора. Тако сам пролазио и са осталим фирмама у којима сам се запошљавао.

Након тога је, како каже, покушао и у једној фирми у Ветернику као пројектант, односно конструктор - приправник, упознао се са начином пројектовања система за пољопривредне машине, силосе, редлере и слично. Радио је и прорачуне, 3Д моделирање, највише цртање у аутокеду. Нажалост, врло брзо је остао и без тог посла. Затим је, после скоро пуне две године потраге за послом у својој струци, успео да га нађе у једној фирми која се бави одржавањем опреме за трговину и угоститељство попут вага, фискалних каса, машина за млевење меса. Убрзо потом је нашао бољи посао у Беочину.

- Ту сам се највише задржао, око скоро годину дана и упознао се са веома квалитетним и иновативним системом и опремом за градњу зграда, што ме фасцинирало, јер сам се први пут сусрео са тако нечим - каже Стакић. -  После 11 месеци рада више није било посла за мене и добио сам отказ. Кратко сам имао посао у фирми која се бави пројектовањем за бродоградњу, али сам и ту, након завршеног посла који је трајао четири месеца добио отказ. Заиста је тешко наћи неки сталан посао у струци, а после свега, бојим се да губим наду да ћу икада доћи до сталног радног односа.

Машински инжењер Здравко Стакић каже да, иако и данас тешко живи, пуног срца помаже онима којима је помоћ потребна и у тој мисији не посустаје. Остаје му нада да ће се једног дана његов живот променити на боље, односно да ће наћи посао који неће бити повременог типа, већ одскочна даска за даље у будућност.  

Текст и фото: И. Миклоши