Три и по деценије тамбурашког оркестра Друштва лекара Војводине
Када су пре 35 година тадашњи лекари-специјализанти, а садашњи професори и доктори медицинских наука Светолик Аврамов, Евгеније Сегеди, Асен Џолев и Борис Загоричник оформили квартет гитара, које су касније заменили тамбурама, а који је временом прерастао у тамбурашки оркестар, вероватно ни слутили нису да ће њихово музицирање трајати три и по деценије и достићи такав ниво да могу да прате музичке звезде различитих жанрова као што су Звонко Богдан, Живан Сарамандић, Оливер Њего, Агота Виткаи Кучера и многи други.
– Почели смо необавезно, свирком за своју душу – прича др Борис Загоричник, један од оснивача и члан садашњег Тамбурашког оркестра Друштва лекара Војводине, присећајући се самих почетака. – Свирали смо староградске песме, евергрин, „Битлсе“ и штошта друго. Онда смо дошли до закључка да би било добро, кад већ свирамо војвођанске и староградске песме, да пређемо на тамбуре. Од Друштва лекара Војводине добили смо тамбуре, и тако се преоријентисали на тај инструмент. Прави ефекат постигли смо када нам се придружио басиста – прво је то био др Мирослав Џинић, па је дошао прави басиста, који је завршио Средњу музичку школу за контрабас. Тада је наше музицирање добило нове, озбиљније димензије. Повезавши се са сада покојним Светозаром Чичом Сладићем из Великог тамбурашксог оркестра РТВ-а, који нас је прилично едуковао и усмерио како се свира у оркестру, савладали смо занатска правила. Он нам је стално говорио да, без обзира на то где свирамо, то треба да радимо правилно.
Осим др Горана Сеничара, који је пре годину с 55 година завршио и Музичку академију, остали нису музички писмени, али су научили – на чему је инсистирао и Чича Сладић – да читају ноте. Тако је тај еснафски оркестар, каквих је у прошлости у тамбурашкој бранши увек било, крчио себи место на музичком небу Новог Сада.
– Били смо атрактивни свима, мора се признати – каже др Загоричник. – Мало ми смета када се у свему томе посебно истиче да је наш посао хуман позив. Хуман јесте и подразумева спасавање људи, али ја постављам питање: шта је с ватрогасцима? Па, и они спасавају и људе, али и куће! Мало се прави фама око тога. То је посао кô посао, а то чиме се ми бавимо изван њега је хоби као и сваки други, с том разликом што овај оплемењује душу пошто је реч о уметности. Вероватно свако од нас има уметничку жицу, али нама музицирање представља растерећење од онога што наша професија носи.
У оркестру их је сада деветорица. Загоричник са смешком додаје да их никад није било толико. Од пре годину придружио име се и један студент медицине, због чега су веома задовољни јер су се његовим доласком „подмладили“. У оркестру сада свирају, осим Загоричника, проф. др Светолик Аврамов, проф. др Душан Марић, проф. др Александар Кираљ и студент Богдан Мркшић. Имају и четири члана која нису лекари, али имају некакве везе с медицинском струком – или су им супруге лекари или су лекарска деца. За њих Загоричник каже да су подигли квалитет свирања. То су електроинжењер Драгомир Жижаков, машински инжењер Милош Шуваков, економиста Милета Мијановић и мр економије Ђорђе Мишковић.
Загоричник додаје да се често пита како су се тако дуго одржали, и мисли да су два разлога кључна – први је што сви воле да свирају, а други – зато што им мотив није новац. Једом недељно се састају и свирају, пред наступ и мало чешће. Вечерас ће у „Студију М“ од 19 сати, поводом 35 година, подарити публици колаж звукова с разних страна света и жанрова. На сцени ће им се придружити оперска дива Агота Виткаи Кучера, солиста Милан Прунић, колега др Богдан Дејановић и професор на Музичкој академији Горан Стргар.
З. Милосављевић