Tri i po decenije tamburaškog orkestra Društva lekara Vojvodine
Kada su pre 35 godina tadašnji lekari-specijalizanti, a sadašnji profesori i doktori medicinskih nauka Svetolik Avramov, Evgenije Segedi, Asen Džolev i Boris Zagoričnik oformili kvartet gitara, koje su kasnije zamenili tamburama, a koji je vremenom prerastao u tamburaški orkestar, verovatno ni slutili nisu da će njihovo muziciranje trajati tri i po decenije i dostići takav nivo da mogu da prate muzičke zvezde različitih žanrova kao što su Zvonko Bogdan, Živan Saramandić, Oliver Njego, Agota Vitkai Kučera i mnogi drugi.
– Počeli smo neobavezno, svirkom za svoju dušu – priča dr Boris Zagoričnik, jedan od osnivača i član sadašnjeg Tamburaškog orkestra Društva lekara Vojvodine, prisećajući se samih početaka. – Svirali smo starogradske pesme, evergrin, „Bitlse“ i štošta drugo. Onda smo došli do zaključka da bi bilo dobro, kad već sviramo vojvođanske i starogradske pesme, da pređemo na tambure. Od Društva lekara Vojvodine dobili smo tambure, i tako se preorijentisali na taj instrument. Pravi efekat postigli smo kada nam se pridružio basista – prvo je to bio dr Miroslav Džinić, pa je došao pravi basista, koji je završio Srednju muzičku školu za kontrabas. Tada je naše muziciranje dobilo nove, ozbiljnije dimenzije. Povezavši se sa sada pokojnim Svetozarom Čičom Sladićem iz Velikog tamburašksog orkestra RTV-a, koji nas je prilično edukovao i usmerio kako se svira u orkestru, savladali smo zanatska pravila. On nam je stalno govorio da, bez obzira na to gde sviramo, to treba da radimo pravilno.
Osim dr Gorana Seničara, koji je pre godinu s 55 godina završio i Muzičku akademiju, ostali nisu muzički pismeni, ali su naučili – na čemu je insistirao i Čiča Sladić – da čitaju note. Tako je taj esnafski orkestar, kakvih je u prošlosti u tamburaškoj branši uvek bilo, krčio sebi mesto na muzičkom nebu Novog Sada.
– Bili smo atraktivni svima, mora se priznati – kaže dr Zagoričnik. – Malo mi smeta kada se u svemu tome posebno ističe da je naš posao human poziv. Human jeste i podrazumeva spasavanje ljudi, ali ja postavljam pitanje: šta je s vatrogascima? Pa, i oni spasavaju i ljude, ali i kuće! Malo se pravi fama oko toga. To je posao kô posao, a to čime se mi bavimo izvan njega je hobi kao i svaki drugi, s tom razlikom što ovaj oplemenjuje dušu pošto je reč o umetnosti. Verovatno svako od nas ima umetničku žicu, ali nama muziciranje predstavlja rasterećenje od onoga što naša profesija nosi.
U orkestru ih je sada devetorica. Zagoričnik sa smeškom dodaje da ih nikad nije bilo toliko. Od pre godinu pridružio ime se i jedan student medicine, zbog čega su veoma zadovoljni jer su se njegovim dolaskom „podmladili“. U orkestru sada sviraju, osim Zagoričnika, prof. dr Svetolik Avramov, prof. dr Dušan Marić, prof. dr Aleksandar Kiralj i student Bogdan Mrkšić. Imaju i četiri člana koja nisu lekari, ali imaju nekakve veze s medicinskom strukom – ili su im supruge lekari ili su lekarska deca. Za njih Zagoričnik kaže da su podigli kvalitet sviranja. To su elektroinženjer Dragomir Žižakov, mašinski inženjer Miloš Šuvakov, ekonomista Mileta Mijanović i mr ekonomije Đorđe Mišković.
Zagoričnik dodaje da se često pita kako su se tako dugo održali, i misli da su dva razloga ključna – prvi je što svi vole da sviraju, a drugi – zato što im motiv nije novac. Jedom nedeljno se sastaju i sviraju, pred nastup i malo češće. Večeras će u „Studiju M“ od 19 sati, povodom 35 godina, podariti publici kolaž zvukova s raznih strana sveta i žanrova. Na sceni će im se pridružiti operska diva Agota Vitkai Kučera, solista Milan Prunić, kolega dr Bogdan Dejanović i profesor na Muzičkoj akademiji Goran Strgar.
Z. Milosavljević