Рене Трди - ратни заробљеник

У сваком случају Тардијево име је било и остало гаранција квалитетних стрипова. И албум „Ја, Рене Тарди, ратни заробљеник у Шталагу ИИБ“ потврђује ову традицију. Реч је о колико личном, толико и културолошки важном делу чији је први том објавио агилни београдски издавач „Darkwood“. У најкраћем, Рене Тарди, Жаков отац, рођен 1915, био је један од 1.830.000 војника које је заробила војска Трећег рајха приликом освајања Француске 1940. године; иначе, албум је део серијала у три књиге који се бави судбином још једног заробљеника, Жака Гранжа, Ренеовог послератног пријатеља.

Жак је од свог оца тражио да му запише своје успомене што је 80 годишњи старац урадио, онолико колико га је сећање служило. На основу тих записа и скица створен је овај стрип; на свакој табли су три цртежа а први том има 180 страна. Отац прича сину своје доживљаје (отац је нацртан као 25-тогодишњак, колико је година имао у тренутку заробљавања, а Жак као дечак), води га на „места дешавања“, објашњава му неке термине и поступке, умеју и да се споречкају, а син понекад жали што, док је отац био жив, није тражио да му све написано разјасни па неке појмове и дешавања он не уме да објасни читаоцима.

Рене Тарди (и његов пријатељ Жак Гранж) део су историјског наслеђа које су савремени Французи заборавили. Наиме, кад је реч о Другом светском рату говори се о поразу 1940, о колаборационистима и покрету отпора те ослобођењу, док се о заробљеницима који су 1940. послати у логоре Трећег рајха углавном ћути као да је њихово страдање срамотно. И сам Рене је свестан таквог статуса и о томе сведочи свом сину. Његова прича почиње непосредно пре рата: Рене је тенкиста који верује у надмоћ француске технике и способност официра али га  чињенице брзо демантују. Његова јединица лута без плана и тражи непријатеља док избеглице беже пред немачком војском и разарањима. Ипак, Рене ће ући у борбу, уништити бар један немачки тенк а онда 22. маја 1940. бива заробљен. Следе дуги маршеви, окупљања заробљеника, укрцавања у сточне вагоне и тешко путовање. Рене не заборавља да помене све муке глади, пролива, кише и хладноће, збијеност мноштва људи у вагонима, батињања и малтретирања као и сопствени бес према рату, француској војсци и официрима, Немцима... Тешко путовање завршава се у Померанији, односно у Шталагу ИИБ на Балтичком приморју. У простору ограђеном жицом отвара се нови круг страдања. Изнад свих догађаја - од уписивања у књиге и добијања идентификационих плочица, смештаја у бараке, свакодневних прозивки (и на минус 20 степени) и њиховог константног саботирања, трпљења свакојаких понижења до одласка на рад код локалних сељака - изнад свега тога лебди авет свакодневне, животињске глади која мучи заробљенике и у потпуности опседа њихове мисли и условљава понашање.

Поред Француза у логору има и Пољака, Југословена а касније стижу и Руси; те заробљенике стражари третирају као нижа бића и муче без престанка, а исти статус имају и црни заробљеници које је Француска мобилисала у својим колонијама. Долазак заробљених Американаца знак је опадања моћи Трећег рајха и буђење нада да ће се ипак доживети ослобођење. До тада, међутим, живот протиче у сталном тражењу хране, склањању од кундака и пендрека, беспомоћном посматрању бесмислених убистава као и, сасвим супротно, неочекиваној благости понеких чувара. Људскост се доживљава као изузетак а суровост и бруталност као нормална лица заробљеника, стражара, војске и рата.

Илија Бакић