Живе ране од „анђела” и после 20 година

Напад је почео око 20 часова, 24. марта, 1999. године. Деветнаест земаља Алијансе, без одобрења СБ УН, обрушило се најпре на касарне и противваздушну одбрану Војске Југославије. У Батајници, Младеновцу, Приштини.

Током 78 дана и ноћи бомбардовања, у 30.000 ваздушних налета испаљено је 50.000 разорних пројектила. Страдало је 1.000 припадника војске и полиције, 500 цивила, а међу њима 79 деце. Рањено је 12.500 становника. Тешко је разорена инфраструктура, привреда, школе, здравствени центри, споменици културе, медијске куће.

Ондашње власти у Београду штету су процениле на око 100 милијарди долара и затражиле надокнаду од чланица НАТО. С друге стране, група српских економиста извагала је да је штета била - 29,6 милијарди долара (податак који се узима као релевантан).

Нема града и насеља које НАТО бомбе нису начеле. Највише су страдали Алексинац, Сурдулица, Куршумлија... Под рушевинама су остале читаве породице. У Алексинцу, Милићи су страдали у једном трену. Отац Драгомир, мајка Драгица и њихова кћерка Снежана. Под бомбама угашен је живот и деветомесечне Бојане Тошовић и њеног тате Божине из Мердара. У Новом Пазару страдали су, заједно, Марко Симић (2) и његов тата Владан.

У Батајници, убијена је трогодишња Милица Ракић. У Владичином Хану, бомба је погодила загрљене матуранте гимназије, Милана Игњатовића и Гордану Николић. На Варваринском мосту бомба је погодила Сању Миленковић (15), девојчицу којој су професори предвиђали бриљантну каријеру математичара.

Нови Сад је један од градова који су претрпели највећа разарања. Овај град био је међу првима на које су пале бомбе западне алијансе - већ око 20 часова тог 24. марта 1999. разорена је полицијска станица на Клиси.

Уследили су још жешћи ваздушни удари “анђела”. Рафинерија је бомбардована чак 12 пута са више од 250 пројектила велике разорне моћи.

Памте Новосађани и друга страшна разарања: зграду РТВ Нови Сад на Мишелуку, погођена је и зграда Бановине... Бомбе су падале и на стамбене објекте. Тако је на Ђурђевдан, на сву срећу избегнута велика трагедија, када су на Детелинари пала четири пројектила и оставила 80 породица без крова над главом...

У памћењу су још призори спрженог воза у Грделичкој клисури. Уништеног ваљевског „Крушика”. Чачанске „Слободе”. Нишке пијаце, на којој је, у седмом месецу трудноће страдала жена...

Непосредни повод за бомбардовање СРЈ била је акција српске полиције у Рачку, једном од највећих упоришта такозване ОВК, 15. јануара 1999. године. Тадашњи шеф Верификационе комисије ОЕБС на Космету, амерички генерал, пензионер Вилијем Вокер, представио је ову акцију јавности као „масакр” албанских цивила. Тога дана и почела је, дотад, незапамћена медијска кампања. Припрема за бомбардовање.

Овај бесомучни напад завшрен је 10. јуна усвајањем Резолуције 1244 СБ УН. Дан раније представници Војске Југославије и НАТО, у Куманову су, под једним шатором, потписали Војнотехнички споразум, којим је утаначено повлачење наших војних и полицијских снага. И, улазак у јужну српску покрајину међународних трупа - Кфора.

Мултинационалне снаге, у чијем саставу је било 37.200 војника, из 36 земаља, имале су задатак да обезбеде мир за све националне заједнице на Космету. А како су га „обезбедиле”, говори податак да је од почетка њиховог мандата са Косова и Метохије протерано 280.000 Срба и других неалбанаца. Киднаповано - 1.500. У јужну српску покрајину ушло је, тада, 800.000 Албанаца. Од тога - трећина која на Космету никада није живела. Последице НАТО-бомби и данас, 20 година касније, се итекако осећају. Највише по броју оболелих од малигних болести.

Током бесомучне агресије НАТО је срушио сва три моста на Дунаву у Новом Саду: Варадински 1. априла и тада је погинуо Олег Насова. Само два дана касније, 3. априла срушен је Мост слободе и том приликом је рањено седморо људи. Жежељев мост је најдуже одолевао бомбама НАТО, иако је гађан четири пута: срушен је 26. априла са шест разоних пројектила.

У помоћ је тада прискочила војска, која је понтонирским скелама превозила људе с новосадске на сремску страну и обрнуто.

Војска тадашње СРЈ је у супротстављању ваздушним ударима била је у инфериорном положају. Једноставно, нисмо имали авионе и ракете да се боримо с 19 држава. Ипак, и у таквој ситуацији постигнут је успех: најпре је 27. марта у атару села Буђановци, код Руме, оборен понос америчке борбене авијације, невидљиви Ф-117 А. Оборили су га припадници тадашње 250. ракетне бригаде из Јакова руском ПВО ракетом “нева”.

У рејону Гучева, код Лознице, 2. маја оборен је Ф-16.

Након ових губитака, НАТО је подигао висину лета авионима који су дејствовали у својим убилачким акцијама.

 Милан Бозокин