Žive rane od „anđela” i posle 20 godina

Napad je počeo oko 20 časova, 24. marta, 1999. godine. Devetnaest zemalja Alijanse, bez odobrenja SB UN, obrušilo se najpre na kasarne i protivvazdušnu odbranu Vojske Jugoslavije. U Batajnici, Mladenovcu, Prištini.

Tokom 78 dana i noći bombardovanja, u 30.000 vazdušnih naleta ispaljeno je 50.000 razornih projektila. Stradalo je 1.000 pripadnika vojske i policije, 500 civila, a među njima 79 dece. Ranjeno je 12.500 stanovnika. Teško je razorena infrastruktura, privreda, škole, zdravstveni centri, spomenici kulture, medijske kuće.

Ondašnje vlasti u Beogradu štetu su procenile na oko 100 milijardi dolara i zatražile nadoknadu od članica NATO. S druge strane, grupa srpskih ekonomista izvagala je da je šteta bila - 29,6 milijardi dolara (podatak koji se uzima kao relevantan).

Nema grada i naselja koje NATO bombe nisu načele. Najviše su stradali Aleksinac, Surdulica, Kuršumlija... Pod ruševinama su ostale čitave porodice. U Aleksincu, Milići su stradali u jednom trenu. Otac Dragomir, majka Dragica i njihova kćerka Snežana. Pod bombama ugašen je život i devetomesečne Bojane Tošović i njenog tate Božine iz Merdara. U Novom Pazaru stradali su, zajedno, Marko Simić (2) i njegov tata Vladan.

U Batajnici, ubijena je trogodišnja Milica Rakić. U Vladičinom Hanu, bomba je pogodila zagrljene maturante gimnazije, Milana Ignjatovića i Gordanu Nikolić. Na Varvarinskom mostu bomba je pogodila Sanju Milenković (15), devojčicu kojoj su profesori predviđali briljantnu karijeru matematičara.

Novi Sad je jedan od gradova koji su pretrpeli najveća razaranja. Ovaj grad bio je među prvima na koje su pale bombe zapadne alijanse - već oko 20 časova tog 24. marta 1999. razorena je policijska stanica na Klisi.

Usledili su još žešći vazdušni udari “anđela”. Rafinerija je bombardovana čak 12 puta sa više od 250 projektila velike razorne moći.

Pamte Novosađani i druga strašna razaranja: zgradu RTV Novi Sad na Mišeluku, pogođena je i zgrada Banovine... Bombe su padale i na stambene objekte. Tako je na Đurđevdan, na svu sreću izbegnuta velika tragedija, kada su na Detelinari pala četiri projektila i ostavila 80 porodica bez krova nad glavom...

U pamćenju su još prizori sprženog voza u Grdeličkoj klisuri. Uništenog valjevskog „Krušika”. Čačanske „Slobode”. Niške pijace, na kojoj je, u sedmom mesecu trudnoće stradala žena...

Neposredni povod za bombardovanje SRJ bila je akcija srpske policije u Račku, jednom od najvećih uporišta takozvane OVK, 15. januara 1999. godine. Tadašnji šef Verifikacione komisije OEBS na Kosmetu, američki general, penzioner Vilijem Voker, predstavio je ovu akciju javnosti kao „masakr” albanskih civila. Toga dana i počela je, dotad, nezapamćena medijska kampanja. Priprema za bombardovanje.

Ovaj besomučni napad zavšren je 10. juna usvajanjem Rezolucije 1244 SB UN. Dan ranije predstavnici Vojske Jugoslavije i NATO, u Kumanovu su, pod jednim šatorom, potpisali Vojnotehnički sporazum, kojim je utanačeno povlačenje naših vojnih i policijskih snaga. I, ulazak u južnu srpsku pokrajinu međunarodnih trupa - Kfora.

Multinacionalne snage, u čijem sastavu je bilo 37.200 vojnika, iz 36 zemalja, imale su zadatak da obezbede mir za sve nacionalne zajednice na Kosmetu. A kako su ga „obezbedile”, govori podatak da je od početka njihovog mandata sa Kosova i Metohije proterano 280.000 Srba i drugih nealbanaca. Kidnapovano - 1.500. U južnu srpsku pokrajinu ušlo je, tada, 800.000 Albanaca. Od toga - trećina koja na Kosmetu nikada nije živela. Posledice NATO-bombi i danas, 20 godina kasnije, se itekako osećaju. Najviše po broju obolelih od malignih bolesti.

Tokom besomučne agresije NATO je srušio sva tri mosta na Dunavu u Novom Sadu: Varadinski 1. aprila i tada je poginuo Oleg Nasova. Samo dva dana kasnije, 3. aprila srušen je Most slobode i tom prilikom je ranjeno sedmoro ljudi. Žeželjev most je najduže odolevao bombama NATO, iako je gađan četiri puta: srušen je 26. aprila sa šest razonih projektila.

U pomoć je tada priskočila vojska, koja je pontonirskim skelama prevozila ljude s novosadske na sremsku stranu i obrnuto.

Vojska tadašnje SRJ je u suprotstavljanju vazdušnim udarima bila je u inferiornom položaju. Jednostavno, nismo imali avione i rakete da se borimo s 19 država. Ipak, i u takvoj situaciji postignut je uspeh: najpre je 27. marta u ataru sela Buđanovci, kod Rume, oboren ponos američke borbene avijacije, nevidljivi F-117 A. Oborili su ga pripadnici tadašnje 250. raketne brigade iz Jakova ruskom PVO raketom “neva”.

U rejonu Gučeva, kod Loznice, 2. maja oboren je F-16.

Nakon ovih gubitaka, NATO je podigao visinu leta avionima koji su dejstvovali u svojim ubilačkim akcijama.

 Milan Bozokin