In memoriam: Владимир Шанта, перјаница фудбалске Црвенке из најславнијих дана

Јуче је Владимир Шанта отишао на вечни пут, а прича о њему је прича о времену фудбалске романтике, која из данашње визуре изгледа помало нестварно. Од почетка у Врбасу (ондашњем Раднику), преко славних дана у Црвенки, па све до смрти био је  узор и на терену и ван њега. 

За Владу Шанту, плаву чигру из Куцуре (рођен 1943), већина његових сабораца ће рећи да је био и остао играчка и људска величина. Човек с душом на длану, одмерен, тих, скроман, омиљен код публике, цењен од саиграча. У Куцури је заволео фудбал и пикао га кратко време у домаћој Искри, али прави почетак каријере везује га за стадион крај Шлајза и тадашњи Радник из Врбаса. Ту је веома брзо својим талентом скренуо пажњу на себе. На позив Силвестера Такача, за кога га касније везује посебно пријатељство, крајем 60-тих прелази у Војводину, у време владавине клубом легендарног тандема Вујадин Бошков – Бранко Станковић.

Новосађани су у то време имали понајбољу генерацију у својој дугој историји, са којом су 1966. први пут постали шампиони. У таквој конкуренцији Шанта није дочекао праву шансу и после једне сезоне донео је праву одлуку у правом тренутку прешао у редове Црвенке, која је тих година стварала тим за велика достигнућа. Шанта се веома брзо доказао. У том саставу изузетних појединаца истицали су се голман Свилар, капитен Јованић, Бачић, Остојић, Бешлин, Чабаркапа, Баста, а предводио их је до највећих успеха (пласмана у прволигашко друштво) тренер Александар Петровић – Аца Пикавац. Осам година Шанта је са великим успехом бранио боје Црвенке, потписао два уговора, променио више тренера (Петровић, Огњанов, Валок). Сјајне партије у Црвенки донеле су му и дрес националне селекције са којом је наступао на Медитеранским играма у Измиру 1973. године. Наступао је са Ћурковићем, Грачанином, Катићем, Пирмајером...

Кад је говорио о том времену издвајао је моћног директора црвеначке шећеране, чувеног Џомбу који је био алфа и омега клуба. Знао је да уђе у свлачионицу и играчима на лицу места подели коверте са премијама за победу.

„Бринуо се о нама као о својој деци и таквим односом придобио је наше поверење. Због тога смо увек на терену давали и више него што смо умели и могли“, сећао се Шанта, а као најстрожијег тренера издвајао је Тихомира Бату Огњанова.

Време се не може зауставити, године су протекле. Шанта је свој радни век провео у НИС-у, у Новом Саду је живео до недавно, а онда је донео одлуку да се са супругом Анђом врати у родну Куцуру. Није имао своје потомство али је своје људску величину доказао тако што је четворо деце свог покојног брата прихватио као своју. Пружио им је све услове да постану људи, а они су имали прави узор у свом стрицу. Бавио се у мањим клубовима тренерским позивом, тек да остане уз игру која му је обогатила живот. Одлазак у тихе воде пензије донеле су му и здравствене проблеме. Некад с лоптом у ногама, а при крају живота са штапом у рукама. Отиша је тихо, баш онако како је и живео.

З. Станојловић