In memoriam: Vladimir Šanta, perjanica fudbalske Crvenke iz najslavnijih dana
U plejadi asova koji su svojim talentom i igračkim kvalitetima ostali u saćanjima i uspomenama vremešnih pristalica fudbala je i Vladimir Šanta kao vrsni fudbaler i divan čovek.
Juče je Vladimir Šanta otišao na večni put, a priča o njemu je priča o vremenu fudbalske romantike, koja iz današnje vizure izgleda pomalo nestvarno. Od početka u Vrbasu (ondašnjem Radniku), preko slavnih dana u Crvenki, pa sve do smrti bio je uzor i na terenu i van njega.
Za Vladu Šantu, plavu čigru iz Kucure (rođen 1943), većina njegovih saboraca će reći da je bio i ostao igračka i ljudska veličina. Čovek s dušom na dlanu, odmeren, tih, skroman, omiljen kod publike, cenjen od saigrača. U Kucuri je zavoleo fudbal i pikao ga kratko vreme u domaćoj Iskri, ali pravi početak karijere vezuje ga za stadion kraj Šlajza i tadašnji Radnik iz Vrbasa. Tu je veoma brzo svojim talentom skrenuo pažnju na sebe. Na poziv Silvestera Takača, za koga ga kasnije vezuje posebno prijateljstvo, krajem 60-tih prelazi u Vojvodinu, u vreme vladavine klubom legendarnog tandema Vujadin Boškov – Branko Stanković.
Novosađani su u to vreme imali ponajbolju generaciju u svojoj dugoj istoriji, sa kojom su 1966. prvi put postali šampioni. U takvoj konkurenciji Šanta nije dočekao pravu šansu i posle jedne sezone doneo je pravu odluku u pravom trenutku prešao u redove Crvenke, koja je tih godina stvarala tim za velika dostignuća. Šanta se veoma brzo dokazao. U tom sastavu izuzetnih pojedinaca isticali su se golman Svilar, kapiten Jovanić, Bačić, Ostojić, Bešlin, Čabarkapa, Basta, a predvodio ih je do najvećih uspeha (plasmana u prvoligaško društvo) trener Aleksandar Petrović – Aca Pikavac. Osam godina Šanta je sa velikim uspehom branio boje Crvenke, potpisao dva ugovora, promenio više trenera (Petrović, Ognjanov, Valok). Sjajne partije u Crvenki donele su mu i dres nacionalne selekcije sa kojom je nastupao na Mediteranskim igrama u Izmiru 1973. godine. Nastupao je sa Ćurkovićem, Gračaninom, Katićem, Pirmajerom...
Kad je govorio o tom vremenu izdvajao je moćnog direktora crvenačke šećerane, čuvenog Džombu koji je bio alfa i omega kluba. Znao je da uđe u svlačionicu i igračima na licu mesta podeli koverte sa premijama za pobedu.
„Brinuo se o nama kao o svojoj deci i takvim odnosom pridobio je naše poverenje. Zbog toga smo uvek na terenu davali i više nego što smo umeli i mogli“, sećao se Šanta, a kao najstrožijeg trenera izdvajao je Tihomira Batu Ognjanova.
Vreme se ne može zaustaviti, godine su protekle. Šanta je svoj radni vek proveo u NIS-u, u Novom Sadu je živeo do nedavno, a onda je doneo odluku da se sa suprugom Anđom vrati u rodnu Kucuru. Nije imao svoje potomstvo ali je svoje ljudsku veličinu dokazao tako što je četvoro dece svog pokojnog brata prihvatio kao svoju. Pružio im je sve uslove da postanu ljudi, a oni su imali pravi uzor u svom stricu. Bavio se u manjim klubovima trenerskim pozivom, tek da ostane uz igru koja mu je obogatila život. Odlazak u tihe vode penzije donele su mu i zdravstvene probleme. Nekad s loptom u nogama, a pri kraju života sa štapom u rukama. Otiša je tiho, baš onako kako je i živeo.
Z. Stanojlović
