ИНТЕРВЈУ: Миа Димшић, кантауторка

- Дошла сам приватно, али увек користим прилику да упознам неке нове музичке уреднике и да посетим радио станице. Заправо сам дошла да уживам у музици. Вечерас слушам „Легенде”, сутра Петра Грашу и то је за мене вид одмора.

Колико можеш у потпуности да уживаш и одмараш на наступима других музичара, а да не примећујеш неке детаље везане за вашу професију?

- Морам признати трудим се да уживам у музици као пре и да не анализирам превише, али не можеш побећи од тога, па увек волим да одем на концерт неког старијег где може пуно тога да се научи.

Како је настала твоја прва песма?

- Моја прва професионална песма која је изашла под уговором је „Буди ми близу”, али наравно писала сам песме и у средњој школи. Прву сам написала с 11 година и тада је у Хрватској био актуелно такмичење за хрватску Евровизију. Тада сам написала једну песму која никада није прошла, а зове се „Због тебе”. То је била љубавна песма која није имала никаквог смисла јер сам само набацивала стихове и речи које се римују. Када ме данас неко пита за то, кажем да се не сећам јер је мало непријатно, али вероватно смо сви имали те фазе.

Када си схватила да су песме које си написала довољно добре да их представиш јавности?

- То се догодило баш с песмом „Живот није сив”. Ја пре тога годинама нисам ништа озбиљно писала, ту и тамо бих нешто направила за своју душу. И када сам почела озбиљно да снимам и певам, није био план да сама пишем своје песме јер сам имала тим али мој менаџер је чуо неке моје радове и рекао да је то мој поглед на живот, да је то аутентично и да би требало да размишљам у том смеру. Када сам написала „Живот није сив”, прво сам је пустила њему и он је рекао да је добра и да морамо одмах да објавимо. И ја сам одмах знала да је добра, али је било помешано са толико дилеме, сумње, страха и неискуства и премало вере у све, да нисам ни сама себи хтела да признам да ми се свиђа песма. Да није било њега, који је имао толико вере у све и да није рекао да је добра, не знам да ли бих се икада усудила да је објавим.

Да ли те је успех шокирао?

- Јесте. То је тешко објаснити. С једне стране имаш луду веру која се граничи с лудилом, и то мора да има свако ко се бави нечим толико субјективним и креативним што мораш да поделиш са свима. Заиста мораш да имаш јаку веру да би то могао. Дође тај рационални део којим те околина пуни од рођења - не можеш, нећеш успети, зашто би баш твоје прошло, а хиљаде других људи нису успели. Мислим да се сви борим с тим осећањем колико год да верујемо у оно што радимо.

Мислиш да је искреност у твојим песмама пресудна за успех?

- Апсолутно. Има пуно фактора, али сам на својој кожи научила да је најважнији рад јер чак и ако направиш нешто аутентично за чим ће сви да полуде - ако то не одрадиш добро стратешки и ако се песма не пласира тако да је чује што више људи, дакле, ако ниси потпуно посвећен и фокусиран на то, неће се догодити успех. Предуслов је искреност, оно за шта ће се људи залепити, али ако то не поткрепиш радом, мислим да нема успеха.

Јеси некад прецртала неки стих да не би превише открила о себи? Јеси саму себе цензурисала?

- Јесам, ево сад сам написала једну бесну песму о раскидима и јако је тешко удаљити се од себе и бити објективан, како просудити да ли је то нешто тотално банално или вредно. Одлучила сам да ћу је пустити, али нисам још спремна јер је јако агресивна, пошто сам била љута кад сам је писала. Онда сам преспавала и ујутру сам помислила да сам претерала, али можда је то и добро. Управо зато је добро имати око себе људе који су искрени и који ће критички просудити да ли то вреди.

Да ли верујеш у преправке песама, да ли преправљаш некад те своје сирове емоције на папиру?

- Ретко, више стилски ако нека реч неспретно звучи, можда избацим који стих или средим неку риму, али томе треба дати времена да се све доведе у ред. Основну поруку и значење стиха никада не мењам јер има разлога што је то тако испало.

Добила си епитет миле и драге девојке, узора младих. Да ли те то некада оптерећује јер си млада и мењаће се твоја размишљања па и стил музике?

- Дефинитивно ћу се мењати. Мени је све ово спонтано дошло и тако ће тећи и даље, па се не оптерећујем тиме. Сада ме слуша пуно деце и младих, основна и средња школа и то је некада оптерећење јер људи кажу да морам увек бити слатка и позитивна. Кад издам тужну песму они се разочарају, али наравно да ја не могу бити стално срећна и да је то само једна страна човека, и нормално је да ћеш у једном тренутку све избацити из себе и показати оно што јеси. Нећу да се оптерећујем тиме и пустићу да се ствари спонтано развијају јер све друго би убило моју креативност пошто бих се мењала у смеру у којем други желе, а ту нема среће.

Колико тренутно има у твом животу тих дежурних критичара и хејтера као из твоје песме „Безимени”, посебно сад кад си позната?

- Има их доста. Они су увек ту, а посебно кад си овако експониран, онда сви излазе из своје рупе и говоре ми: „Мала, ти то требаш тако и овако”, а ја 24 сата размишљам о томе шта би требало, чак и превише. Увек постоји разлика између људи чија је критика конструктивна и оних који вичу на сав глас, е такви су безимени и таква једна особа ме је инспирисала на ту песму.

Кажу да је тешко одржати баланс у глави кад ти се живот толико промени и кад си толико експониран, шта је твоја тачка провере, твоје сидро?

- Откад сам почела да се бавим овим послом пуно причам сама са собом јер се бојим за себе. Мислим да је најважније упориште моја породица која је толико нормална да би ме лако вратила тамо где ми је место. Ту је и мој менаџер који је мој најбољи пријатељ. Најгори је тренутак кад дођу људи који ти само повлађују и зато се трудим да сачувам људе које знам цео живот. Доста сам духовна, верујем у карму и медитацију и стално се ревалуирам јер је то дословно подручје где се сваки дан можеш изгубити. Трудим се из дана у дан, некад скренем па се вратим и тако...

Како ће изгледати твој следећи албум?

- Следећи албум ће сигурно бити продукцијски мало тврђи. Ово ми је раздобље неке меланхолије па су ми најзанимљивије такве песме које су између туге и среће. Најважније је да ће то бити песме које искрено говоре како се ја сад осећам и то ће увек бити најважније без обзира на то каква је емоција у питању и на који начин је презентујем.

Снежана Милановић