УН: Жене више раде, мање зарађују и више трпе насиље

Овако директорка УН Women у Србији Милана Рикановић дефинише положај жена у Србији и ослањајући се на чињенице да су жене су у мањем броју запослене, мање плаћене, да поседују мање имовине, само 25 одсто њих супредузетнице, број жена које су директорке у јавном или приватном сектору је занемарљив и дефинитивно су угрожене кад је реч о насиљу. 

Наводи да у области политике постоји известан напредак, што је последица увођења квота које предвиђају 33 одсто жена у националном парламенту, али истиче да је политичка партиципација на локалном нивоу минимална

Постоји велика неравноправност на позицијама одлучивања и моћи, истакла је Рикановић и додала да, иако жене заузимају важне ресоре у извршној власти, и даље чине само 20 одсто чланица владе.

Рикановић наводи да је држава много урадила доношењем Закона о спречавању насиља у породици, али да је тај проблем и даље веома распрострањен у нашој земљи.

Проблем је и мала свест о различитим облицима насиља, јер најчешће говоримо о физичком насиљу, али постоји и психолошко, економско, сексуално насиље. Последице насиља су многобројне, рекла је Рикановић.

Кад је реч о систему образовања, она каже да постоји неки вид равноправности у учешћу дечака и девојчица у образовању, али да постоји велика сегрегација која се после прелива и на тржиште рада.

Имамо типично мушке и типично женске факултете и занимања, казала је Рикановић. 

Директорка УН Women каже и да је анкета о коришћењу радног времена показала да жене сваки дан раде два и по сата дуже од мушкараца на неплаћеним пословима.

Кад дођу с посла проведу време радећи домаће задатке, кувајући, пеглајући, одржавајући домаћинство. То не значи да мушкарци не раде на неплаћеним пословима у кући, али постоји велика разлика у времену, јер она показује да када се два и по сата саберу на годину дана, жене месец дана годишње раде бесплатно неплаћени посао, рекла је она.

Жене су дефинитивно више изложене сиромаштву, јер постоји платни јаз, који је у Србији око 16 одсто, што значи да мушкарци са истом стручном спремом зарађују 16 одсто више од жена.

Такође, кад је реч о сиромаштву, веома је неповољан положај жена на селу.

Само 12 одсто жена су власнице пољопривредних газдинстава, а у највећем броју случајева се пријављују у статусу помажућег члана домаћинства који нема ни пензионо осигурање ни плату.

Како каже Рикановић, истраживања су показала да већина домаћинстава има „заједнички новчаник“, али да у највећем броју случајева „глава породице“, односно мушкарац, доноси одлуке како се тај новац троши.

Симптоматичан је и резултат истраживања по којем, уколико породица има један аутомобил, мушкарац колима иде на посао, жена јавним превозом, каже она.

То показује да је начин доношења одлука потпуно традиционалан, али и да постоји диспропорција моћи у породици, која се у случајевима насиља у породици, лако злоупотребљава.

Економско насиље је резултат традиционалне поделе и начина одлучивања, диспропорције моћи у патријархату где глава породице одлучује у име породице о расподели економских ресурса и важним одлукама за домаћинство, и када дође до насиља, жене обично немају заједничку имовину регистровану на себе јер је нормално да је све регистровано на главу породице, казала је она.

Директорка УН Women истиче да је веома важно да сви у Србији препознамо да живимо у патријархалном друштву са предрасудама, али и да постоје велике разлике у положају жена које живе у градовима и на селу.

Неоподно је да држава спроводи политику једнаких могућности која подразумева не само једнака права за све, већ и једнаке могућности да та права искористимо, каже она.

Истиче да би требало увести квоте за све важне политичке положаје и положаје у извршној власти и јавним предузећима, да се стварају посебни програми који би омогућили улазак жена на тржиште рада, што значи и подстицајне мере за жене предузетнице, али и доступуност сервиса за чување деце, те да постоји комплетан систем подршке који би  подржао жену како би могла дефинитивно да изађе из насиља.