МАРГИТА ЛЕНЂЕЛ Живот у селу које на граници одумире

Из варошице Нови Кнежевац је због љубави дошла у село, што јесте била промена, али је ту свила породично гнездо, дочекала пензију, међутим, сада је у породичној кући остала сама и прва јој је жеља да прода кућу и пресели се у Суботицу, где јој живи потомство. 

Маргита Ленђел је без обзира на статусне промене овдашње фирме “Граничар” увек као службеница остајала за истим столом пуне 32 године, све до пензионисања, а за то време се променило чак десет директора. Био је “Граничар” земљорадничка задруга, пољопривредно добро, ООУР, друштвено предузеће и све што су носиле промене, а Маргита је  као књиговођа и благајница, увек била одана свом послу.

- Некад је било добро, некад мало лошије, или боље рећи било је свакако. Мени су сви директори били добри, јер сам ујутро од шест сати па до два после подне имала посла и била верна службеница од првог дана до одласка у пензију. Ништа ми није сметало. Слушала сам оно што су претпостављени наређивали, урадила савесно и како треба све што се очекивало - прича госпођа Маргита.

Њен је супруг Иштван Ленђел, који је умро 2003. године, у “Граничару” био шеф машинског парка. Маргита се присећа да у време када се преселила у Ђалу пре 58 година, село је било пуно живота, а како вели приметно је да Ђала већ дуже време полако одумире. Одумире село на самој граници, на корак од Европске уније.

- Свака друга или трећа кућа у селу је празна, а има и оних које падају као куле од карата. У селу је највише старих људи, а чим неко умре, ако нема наследника или нису ту, дешава се да незвани гости упадају у куће. Лопови покраду све што се однети може - каже наша саговорница.

Маргита напомиње да би се радо преселила у Суботицу, где су јој ћерка и две одрасле унуке, већ студенткиње.

- Ишла бих у град, јер имам и место, купљен стан, али никако не могу да продам кућу у Ђали - јада се Маргита Ленђел. - Кућа ми је доста уређена, само што не можеш за њу добити пара колико стварно вреди. Кућа у Ђали може да се купи и за 1.500 до 3.000 евра, а ја ако бих добила четири или пет хиљада евра била бих задовољна. Кућа је у добром стању и са окућницом од пола јутра земље, у дворишту је котарка у коју може да стане два вагона кукуруза. Доста је лепа кућа, сигурно вреди толико, само купца за сада нема.

Док су Маргита и супруг јој Иштван радили у “Граничару”, обрађивали су два јутра земље, али када је Иштван умро Маргита је продала земљу и трактор и новац уложила у куповину стана у Суботици.

Док већ дуже време ишчекује прилику да прода кући и оде за Суботицу, Маргита Ленђел се занима активностима у месном удружењу пензионера. У удружењу је око 80 пензионера, мада по евиденцији коју Маргита прецизно води у селу их је три и по пута више, чак 280. Међутим, пошто људи умиру, или се селе, бројка оних који су у пензији и укупан број житеља је променљива категорија.

- Можете да изађете на улицу и да живе душе не видите. Једино се дешавају гужве на главној улици када је већи промет возила према граници. Дешава се некада да се колона протегне и до пола пута између Ђале и Српског Крстура, када су празници и дуже чека на прелазу Хоргошу. И поред тога што имамо гранични прелаз село изумире. Ови што кажу да ће се и на тромеђи код Рабеа отворити нови прелаз са Мађарском, рачунају биће боље, а ја мислим да ће бити исто као у Ђали.

Можда би било боље да је прелаз отворен скроз 24 сата, можда би се нешто променило. Овако мада се то очекивало, од отварања прелаза ништа нам се није поправило, сем што ови млађи могу брже да скокну до Сегедина. Штета је што некада дивне зграде које су подигнуте на прелазу, стоје празне и пропадају. Нико код нас не застаје, сви само пролазе. Додуше, центар Ђале нам је лепо уређен, изненадили смо се да је изузетно сређен, тако да заиста лепо изгледа простор око цркве, амбуланте, месне канцеларије и школе. Међутим, штета је што у школи и забавишту има јако мало деце - вели Маргита Ленђел.

Колико сада становника има ово погранично место, које се налази уз саму границу са Мађарском, где је од центра села гранични прелаз Ђала-Тисасигет врло близу, са сигурношћу нико нема податак.

Према последњем попису из 2011. године Ђала је имала 796 становника, сада их је можда око 600, јер многи су изумрли, отишли у наше градове, а последњих година и из овог места са мађарским пасошем и без њега, одлази се у Европу или негде другде. Један број оних који су остали, срећом, нашли су посао у фирмама у пограничним местима у Мађарској па свакодневно путуј и тако обезбеђују егзистенцију.

Европа је близу, на свега неколико корака, може се у Мађарску аутомобилом, па и бициклом новом бициклистичком рутом која је изграђена из правца Сегедина, кроз Ђалу се протеже до суседног Српског Крстура и у плану је да се продужи даље до Новог Кнежевца, али на све то демографска слика је све суморнија.

Деценију раније по попису 2002. године Ђала је имала 1.002 становника, а седам деценија раније скоро 2.000. Међутим, у другој половини прошлог века до данашњих дана број житеља се стално смањивао и смањује се из дана у дан. Да није придошлих избеглица из периода распада Југославије у Ђали би било још мање житеља. У Ђали живи око 80 одсто Срба, скоро 10 процената становника су Мађари, 5,6 одсто Роми а остало су припадници других нација.

М. Митровић