НИКОЛА ПЕТКОВ ИЗ ЦРЕПАЈЕ Карикатура није само леп цртеж

- Сада сам већ у том времену у коме већ никога не занимам, па могу слободно да радим, јер нико ми не смета - оцењује свој статус Петков. 

Стваралац из Црепаје већ тридесетак година је присутан на јавној сцени, ради илустрације, карикатуре, опрему књига, али и објављује карикатуре текстове и недељнику на словачком језику и на порталу “Панчево сити”. У локалу ради на дигитализацији публикација које су већ штампане, конкретно, у прикупља и сређује материјал за дигиталну историју Црепаје.

Тиме практично, само наставља рада на књизи која је објављена 1995. године у чијој је изради учествовао, па је сада претвара у дигиталну верзију. Прикупља грађу за историју села, па има уплив у мноштво докумената, фотографија и друге артефакте и све то намерава да ради докле год иоле постоји материјала који може да употпуни прошлост Црепаје.

- Углавном радим карикатуре, учествујем на конкурсима, сарађујем у “Хлас људу” и неким порталима и с обзиром на ситуацију у којој се карикатура као стваралаштво тренутно налази то сасвим солидно функционише. Познато је да је мало медија који прихватају карикатуру као дисциплину, као начин изражавања, али ја некако успеваам да спојим текст и карикатуру у стварима које радим као ауторске, а уједно радим у сарадњи са неким ауторима као илустратор њихових текстова - објашњава Петков.

Мештани Црепаје који га свакодневно сусрећу позитивно прихватају његове карикатуре, али је његов утисак да људима није баш јасан тај израз, поготово што се труди да у својим карикатурама не штеди никога.

- То неки пут буде и на моју штету, али покушавам да стварност прикажем реално, да их не улепшавам и не модификујем у неком правцу у коме би оне биле само као лепи цртежи, него се трудим да имају своју поруку. Што се илустрација тиче, гледам да их уобличим у цртеж по прихватљивим критеријумима, односно, трудим се да буду што боље и разумљивије. Цртеж ако иде уз причу мора да одражава и садржај и све оно што захтева и шта се очекује од илустрације - указује наш саговорник.

Последња тема којом се озбиљније позабавио је о соколарском или соколском покрету који је некада био врло значајан.

- Соколски покрет је настао у Чешкој 1892. године и био је врло развијен, али некако замире почетком Другог светског рата, с тим што се после рата буквално трансформише у Друштво телесног васпитања ДТВ Партизан. Омасовљење физичке културе и уопште вежбања огледало се тада кроз ДТВ Партизан - напомиње Петков.

Под тепих историје је склоњено да су скоро сва соколска удружења имала своје домове који су  у већим градовима били права архитектонска ремек дела, као што је то у Суботици, Новом Саду, а према речима Петкова, у Београду је то зграда старог ДИФ-а. Оснивач соколског покрета је био др Мирослав Тирш, по њему се назива и дечија Тиршова клиника, иако он није био доктор медицине него доктор филозофије и историје уметности, а Тиршовој улици се налази  и некадашњи Соколски дом, односно стари ДИФ.

У малој средини мање више карикатура је препуштена самим ауторима, да се сналазе како знају и умеју, па деле судбину свих карикатуриста у читавој земљи. Петков каже да за разлику од некадашње Југославије и тадашње штампе, сада код нас карикатура као израз и начин причања приче је заступљена у свега неколико новина. Петков поред карикатура у недељнику „Хлас људу“, где се одржала рубрика за карикатуру, у договору са уредницима објављује илустрације за текстове. 

- Доста су скучене могућности, које не пружају неку наду и перспективу карикатури. Све се углавном своди на конкурсе који се објављују повремено и заправо све су све ређи и слабији - сумира Петков. - Код нас је некада највећи југословенски био конкурс карикатуре „Пјер“ који организују „Вечерње новости“ и сада је доста редукован, прво што је много мањи број учесника, а друго што је фонд награда доста смањен и мислим да аутори нису нарочито задовољни како и по којим критеријумима се врши награђивање. Срећом да ипак опстаје. Удружење карикатуриста постоји али не функционише како треба, међутим, упознат сам да у неким земљама, као рецимо у Хрватској, Турској, Португалији и још неким јако добро функционишу, док код нас све то иде прилично тешко. У свету домаће карикатуре нешто се дешава у Крушевцу, постоји бијенале антиратне карикатуре у Крагујевцу, док је у Војводини пар година било конкурса у Суботици, али сада не чујем да се дешава. У Земуну је дуго конкурс карикатуре водио историчар карикатуре, сада већ покојни Бранко Најхолд,

На Класовом конкурсу у „Политици“ Петков до сада није учествовао, али је у „Новостима“ 2009. године добио сребрног „Пјера“, а награђен је и на једном престижном конкурсу за антиратну карикатуру у италијанском граду Караре. Тамо је  каже, на велико изненађење открио Иран као земљу карикатуре, јер је главну награду добио ирански аутор.

Текст и фото: Милорад Митровић