Вучевић: Биће новца за потпуну обнову новосадског стадиона Карађорђе

Како је нагласио, након састанка с представницима Канцеларије за јавна улагања, уследиће „лепа вест за љубитеље спорта”.

– Са Канцеларијом за јавна улагања смо имали састанак о Стадиону „Карађорђе”. Мислим да ће и то бити лепа вест за љубитеље спорта, да обезбедимо пројекат и новац за изградњу новог стадиона, на истој локацији. Један модеран спортски стадион, какав Нови Сад заслужује – изјавио је Вучевић медијима. – Стадион „Карађорђе“ би се градио по систему „пројектовање и извођење”, с предвиђеним паркинг-простором. Видећемо какви су предрачуни и колико ће изностити таква инвестиција. По неким почетним идејама и нацртима, предвиђене су и две етаже за паркирање испод земље. Сад је на пројектантима да покажу шта је реално и да се, спрам економских могућности, определимо за најбољу солуцију. Мислим да ће се ићи на изградњу чисто фудбалског стадиона, без атлетске стазе, имајући у виду да је у току пројектовање Атлетског центра на Југовићеву.

По његовим речима, концепт је да „Карађорђе“, ако се овај пројекат успешно реализује уз подшку Републике, постане класичан фудбалски стадион, наткривен наравно, по стандардима УЕФА и ФИФА.

– Видећемо, могуће је да ће бити изградња комплетно новог „Карађорђа” на истој локацији. Можда ће то бити јефтиније него да реконструишемо постојећи. То је сад већ питање струке – казао је Вучевић.

Фудбалски клуб „Војводина” основан је 1914. године, и у прво време није имао своје игралиште. Играчи су се окупљали у околини Алмашке цркве, тренирали су на пољанчету код „Четири крајцаре” и играли пријатељске утакмице с околним клубовима.  

Прича о стадиону „Карађорђе” почела је у Новом Саду још далеке 1924. године, када је тадашњи председник клуба инжењер Дака Поповић направио је пројекат изградње стадиона, који је подразумевао само свлачионице и западну трибину. Узимајући у обзир велику финансијску кризу у којој је друштво било тих година, као и чињеницу да је „Војводина” била врло млад клуб, који још није навршио ни прву деценију свог постојања, Дака Поповић постигао је договор с ФК „Јуда Макаби” из Новог Сада о заједничком учешћу у изградњи стадиона. У том времену, „Војводина” је у Новом Саду била клуб који је окупљао претежно српску заједницу, док је „Јуда Макаби”, који одавно више не постоји, био популаран међу новосадском јеврејском заједницом.

Наравно, у првих неколико година стадион је имао само монтажне трибине, неколико редова клупа, међутим, већ после неколико година (1931) почела је изградња „правог” стадиона, а западна (тада једина) трибина наткривена је и проширена, па је могла да прими око 500 гледалаца, а истовремено, остале стране око терена су ограђене.

Када је 1941. године Други светски рат захватио и Југославију, стадион је одузет Фудбалском клубу „Војводина”, којем је уједно био забрањен рад. Међутим, већ годину касније, током немачке окупације, на јужној страни стадиона изграђена је, испоставиће се, легендарна кућа, где су деценијама касније биле смештене свлачионице и клупске просторије и која је постала један од симбола стадиона „Војводине”.

По завршетку Другог светског рата, „Војводина” је поново почела рад, али јој стадион никада није био враћен у власништво. Одлуком нове комунистичке власти, име „Карађорђе” је укинуто и стадион је преименован у „Градски”. Власништво над стадионом преузела је држава и тако је остало до данас, с обзиром на то да „Карађорђе” и даље припада Републици Србији, тачније, Граду Новом Саду. А ФК „Војводина”, упркос томе што је током деценија најчешће сама одржавала и реновирала стадион, сматра се само његовим корисником. Током година, на стадиону су често рађене ситније реконструкције и реновирања, а једно од значајнијих догодило се 1991. године, када је завршена изградња северне трибине.

Помоћ за изградњу стадиона дали су навијачи и симпатизери обеју клубова, а одређена свота прикупљена је и захваљујући приходима од гостовања америчких оперетских група „Луизијана” и „Плава птица”. „Војводина” и „Јуда Макаби” су добили дозволу градских власти да преуреде стари бициклистички велодром, који је постојао још од 1888, па су 7. маја 1924. године потписали уговор о изградњи стадиона, да би коначно, 28. јуна исте године, на истом месту на којем је и данас, стадион био свечано отворен. С обзиром на то да се отварање догодило на велики српски празник Видовдан и да се те године обележавало 120 година од Првог српског устанка, одлучено је да стадион добије име „Карађорђе”, у част сећања на вођу Првог српског устанка, догађаја који је означио почетак борбе за стварање модерне српске државе.

Градске власти у Новом Саду су 2. априла 2007. године донеле одлуку да стадиону поново буде враћено његово оригинално име – „Карађорђе”.

Исте године је реновирана и свечана ложа, декорисан је екстеријер западне трибине, док су на северној трибини постављене столице. Нова реконструкција стадиона уследила је за потребе Јуниорског европског првенства у атлетици, реновирана је и југоисточна трибина. Тада је постављен и модеран семафор у боји, од 41 квадратног метра, који је коштао 41 милион динара, а „Карађорђе” је постао први стадион у Србији који се могао похвалити колор-семафором.

После седам година чекања, у лето 2011. године, „Карађорђе” је коначно поново добио осветљење, пошто су постављена четири модерна рефлектора. Последња значајна реконструкција на стадиону „Карађорђе” уследила је 2013. године. Садашњи капацитет стадиона је 14.458 седећих места, при чему су наткривена седишта на западној трибини

С. Крстић