Vučević: Biće novca za potpunu obnovu novosadskog stadiona Karađorđe

Kako je naglasio, nakon sastanka s predstavnicima Kancelarije za javna ulaganja, uslediće „lepa vest za ljubitelje sporta”.

– Sa Kancelarijom za javna ulaganja smo imali sastanak o Stadionu „Karađorđe”. Mislim da će i to biti lepa vest za ljubitelje sporta, da obezbedimo projekat i novac za izgradnju novog stadiona, na istoj lokaciji. Jedan moderan sportski stadion, kakav Novi Sad zaslužuje – izjavio je Vučević medijima. – Stadion „Karađorđe“ bi se gradio po sistemu „projektovanje i izvođenje”, s predviđenim parking-prostorom. Videćemo kakvi su predračuni i koliko će iznostiti takva investicija. Po nekim početnim idejama i nacrtima, predviđene su i dve etaže za parkiranje ispod zemlje. Sad je na projektantima da pokažu šta je realno i da se, spram ekonomskih mogućnosti, opredelimo za najbolju soluciju. Mislim da će se ići na izgradnju čisto fudbalskog stadiona, bez atletske staze, imajući u vidu da je u toku projektovanje Atletskog centra na Jugovićevu.

Po njegovim rečima, koncept je da „Karađorđe“, ako se ovaj projekat uspešno realizuje uz podšku Republike, postane klasičan fudbalski stadion, natkriven naravno, po standardima UEFA i FIFA.

– Videćemo, moguće je da će biti izgradnja kompletno novog „Karađorđa” na istoj lokaciji. Možda će to biti jeftinije nego da rekonstruišemo postojeći. To je sad već pitanje struke – kazao je Vučević.

Fudbalski klub „Vojvodina” osnovan je 1914. godine, i u prvo vreme nije imao svoje igralište. Igrači su se okupljali u okolini Almaške crkve, trenirali su na poljančetu kod „Četiri krajcare” i igrali prijateljske utakmice s okolnim klubovima.  

Priča o stadionu „Karađorđe” počela je u Novom Sadu još daleke 1924. godine, kada je tadašnji predsednik kluba inženjer Daka Popović napravio je projekat izgradnje stadiona, koji je podrazumevao samo svlačionice i zapadnu tribinu. Uzimajući u obzir veliku finansijsku krizu u kojoj je društvo bilo tih godina, kao i činjenicu da je „Vojvodina” bila vrlo mlad klub, koji još nije navršio ni prvu deceniju svog postojanja, Daka Popović postigao je dogovor s FK „Juda Makabi” iz Novog Sada o zajedničkom učešću u izgradnji stadiona. U tom vremenu, „Vojvodina” je u Novom Sadu bila klub koji je okupljao pretežno srpsku zajednicu, dok je „Juda Makabi”, koji odavno više ne postoji, bio popularan među novosadskom jevrejskom zajednicom.

Naravno, u prvih nekoliko godina stadion je imao samo montažne tribine, nekoliko redova klupa, međutim, već posle nekoliko godina (1931) počela je izgradnja „pravog” stadiona, a zapadna (tada jedina) tribina natkrivena je i proširena, pa je mogla da primi oko 500 gledalaca, a istovremeno, ostale strane oko terena su ograđene.

Kada je 1941. godine Drugi svetski rat zahvatio i Jugoslaviju, stadion je oduzet Fudbalskom klubu „Vojvodina”, kojem je ujedno bio zabranjen rad. Međutim, već godinu kasnije, tokom nemačke okupacije, na južnoj strani stadiona izgrađena je, ispostaviće se, legendarna kuća, gde su decenijama kasnije bile smeštene svlačionice i klupske prostorije i koja je postala jedan od simbola stadiona „Vojvodine”.

Po završetku Drugog svetskog rata, „Vojvodina” je ponovo počela rad, ali joj stadion nikada nije bio vraćen u vlasništvo. Odlukom nove komunističke vlasti, ime „Karađorđe” je ukinuto i stadion je preimenovan u „Gradski”. Vlasništvo nad stadionom preuzela je država i tako je ostalo do danas, s obzirom na to da „Karađorđe” i dalje pripada Republici Srbiji, tačnije, Gradu Novom Sadu. A FK „Vojvodina”, uprkos tome što je tokom decenija najčešće sama održavala i renovirala stadion, smatra se samo njegovim korisnikom. Tokom godina, na stadionu su često rađene sitnije rekonstrukcije i renoviranja, a jedno od značajnijih dogodilo se 1991. godine, kada je završena izgradnja severne tribine.

Pomoć za izgradnju stadiona dali su navijači i simpatizeri obeju klubova, a određena svota prikupljena je i zahvaljujući prihodima od gostovanja američkih operetskih grupa „Luizijana” i „Plava ptica”. „Vojvodina” i „Juda Makabi” su dobili dozvolu gradskih vlasti da preurede stari biciklistički velodrom, koji je postojao još od 1888, pa su 7. maja 1924. godine potpisali ugovor o izgradnji stadiona, da bi konačno, 28. juna iste godine, na istom mestu na kojem je i danas, stadion bio svečano otvoren. S obzirom na to da se otvaranje dogodilo na veliki srpski praznik Vidovdan i da se te godine obeležavalo 120 godina od Prvog srpskog ustanka, odlučeno je da stadion dobije ime „Karađorđe”, u čast sećanja na vođu Prvog srpskog ustanka, događaja koji je označio početak borbe za stvaranje moderne srpske države.

Gradske vlasti u Novom Sadu su 2. aprila 2007. godine donele odluku da stadionu ponovo bude vraćeno njegovo originalno ime – „Karađorđe”.

Iste godine je renovirana i svečana loža, dekorisan je eksterijer zapadne tribine, dok su na severnoj tribini postavljene stolice. Nova rekonstrukcija stadiona usledila je za potrebe Juniorskog evropskog prvenstva u atletici, renovirana je i jugoistočna tribina. Tada je postavljen i moderan semafor u boji, od 41 kvadratnog metra, koji je koštao 41 milion dinara, a „Karađorđe” je postao prvi stadion u Srbiji koji se mogao pohvaliti kolor-semaforom.

Posle sedam godina čekanja, u leto 2011. godine, „Karađorđe” je konačno ponovo dobio osvetljenje, pošto su postavljena četiri moderna reflektora. Poslednja značajna rekonstrukcija na stadionu „Karađorđe” usledila je 2013. godine. Sadašnji kapacitet stadiona je 14.458 sedećih mesta, pri čemu su natkrivena sedišta na zapadnoj tribini

S. Krstić