Студент електронике Никола Рашевић: Повратак у Србију морална обавеза

Он је један од ретких студената из Србије који је добио могућност праксе у престижном ЦЕРН -у у Швајцарској где се тренутно налази и учествује у пројекту који је, како он каже, на граници технолошког развоја и моћи.

Штампане плочице за електронику које мој тим пројектује могу да израде само три фирме у целом свету, казао је Рашевић.

Што се тиче искуства за личну каријеру, додаје, ово је могу пун погодак, чак ако и не будем никад више у животу радио нешто слично, значиће ми сам начин размишљања који овде формирам.

Цео тим има исти циљ и за то се заједно боримо, да помогнемо у откривању неких закона о нама самима, о нашој планети, космосу и природи, којој се сваког дана све више и више дивим, каже наш саговорник.

Осим тренутног успеха, Никола је био вредан и за време средње школе, као и током студирања када је учествовао на разним радионицама, такмичењима, предавањима и истраживањима који су често били вредни награда. Никола истиче да је за ЦЕРН чуо много година раније и да му је увек представљао нешто велико, готово недостижно.

Пријавио сам се јер сам ту праксу видео као добар корак ка остваривању својих циљева, казао је Рашевић.

После трећег пута, када су се сви фактори поклопили - мој квалитет, срећа и право време - био сам примљен. Изненађен сам јер сам мислио да ћу бити нечији „потрчко“, да ћу одрађивати туђи посао, али ми је и то било довољно у односу на то у којој институцији радим. То није тако, добио сам два невероватно занимљива пројекта који су само моја одговорност, а оно што ме фасцинирало овде је технологија, прича наш саговорник.

Поставља се питање да ли Нови Сад улаже довољно, односно да ли посвећује пажњу науци и истраживању, на шта млади научник одговара да види проблем у самом систему јер је, како каже, факултет у кризи са квалитетним људима. Он такође наводи да знање зависи од самих студената, а да је институција ту само како би упутила на све могућности које млади научници имају.

Професори нам показују базу, како нешто у основи функционише, а ако желимо напредак морамо сами да радимо више, каже Никола. Како додаје, учење није разбијање камена, потребан је велики напор да се то квалитетно прими у нашим “сивим ћелијама”.

Наш факултет већ даје могућности и теоријске и практичне, онима који желе и они који тај ниво превазиђу увек могу да оду даље, сам ће их живот водити, указује Никола.

Када су у питању краткорочни и дугорочни циљеви, волео би да оде на неки европски, руски или амерички универзитет како би видео како тамо изгледа живот академског грађанина.

Волео бих да видим како би се они бринули за моје знање и успех, казао је наш саговорник.

Занима ме, додаје, и како изгледа живот у другој држави, да ли се стварно и због чега разликује од нашег начина живота.

Да видим шта то код њих ваља или не ваља и да покушам да имплементирам бар део тога код нас. Краткорочни план је да ћу остати негде у иностранству, али сигуран сам да желим да се након школовања, ако негде одем, вратим у Србију и наставим са својом каријером ту, међу својим народом. Мислим да је то морална обавеза свих нас који смо негде отишли, да се вратимо, али не у пензију, већ онда када смо најјачи, пуни знања, енергије и воље да га применимо, поручује Никола.

Кристина Ивковић Ивандекић