Кључ успеха је привлачење и домаћих инвеститора

Недавна Владина Уредба опет је предвидела субвенције за новоотворено радно место у распону од 3.000 до 7.000 евра, у зависности од развијености локалне самоуправе у којој се инвестиција реализује. За разлику од prеthodnih година, ове је донета посебна уредба за прехрамбену индустрију, а држава ће субвенционисати отварање нових радних места у производњи, услугама сервисних центара и бити подршка пословним операцијама. Такође, више неће бити субвенционисан сектор и област услуга међународне трговине и хотелског смештаја.

По проценама Народне банке Србије, прошле године је прилив од страних инвестиција био већи од три милијарде евра, што је више од свих земаља региона заједно. То је, уједно, и највећи ниво страних инвестиција још од 2006. године, када је у Србију стигло 3,3 милијарде евра. Економисти су сложни у оцени да су стране инвестиције алфа и омега привредног развоја, али да само оне не могу довести до бржег привредног развоја, односно да су уз њих потребна домаћа и државна улагања, која су сада ниска и недовољна.

По оцени председника Фискалног савета Србије професора Павла Петровића, проблем са страним инвестицијама је што често иду у гране које траже велику запосленост и јефтину радну снагу, што је у почетку, од 2015. до сада, можда и било оправдано јер је у неким деловима Србије незапосленост била огромна и где јесте спас био долазак било којег страног инвеститора.

Али желели бисмо да, како се ствари развијају, инвестиције иду у гране које имају већу додату вредност, оценио је Петровић.

Да ангажују мало сложенију радну снагу, додаје, с већим квалификацијама, и самим тим постоји већи раст продуктивности, али и веће плате.

Удео страних, домаћих и државних инвестиција прошле године износио је 18,8 одсто БДП-а, а годину раније, 2017, био је 17,7 одсто. У земљама Западног Балкана он износи 22,5 одсто, док је у земљама Централне и Источне Европе просек 21,5 одсто. То, по Петровићевој оцени, показује да Србија има проблем због ниских домаћих приватних инвестиција и ниских јавнеих инвестиција.

Мада је Закон о улагањима изједначио стране и домаће инвеститоре, чињеница је да подстицаји, односно субвенције које су довољне странцима, нису наишле да одзив код домаћих привредника. По подацима професора Економског факултета у Београду Милорада Филиповића, од 2006. године до 2016. за субвенције је потрошено пола милијерде евра, а 90 одсто тог износа отишло је странцима. На тај начин отворено је више од 80.000 радних места. Међутим, већ прошле године ситуација се променила. Наиме, држава је током 2018. одобрила 33 пројекта, потписано је 24 уговора, а од тога 13 с домаћим инвеститорима.

Државни секретар у Министарству привреде Драган Стевановић објашњава да уговори за подстицаје који су потписани у прошлој години обавезују инвеститоре на 10.783 радна места.

То је, по његовим речима, свакако значајно и та политик се и наставља јер је показала ефекте.

Чисто кроз бројеве гледано, морам напоменути да, нажалост, имамо највећи број раскинутих већ потписаних уговора о давању субвенција с домаћим инвеститорима, казао је професор Филиповић.

Како додаје, далеко, далеко више процената него са страним.

Да ли то показује да су страни инвеститори озбиљнији, тачнији, прецизнији у поштовању својих права које су преузели приликом добијања субценција – нисам сигуран, поручује Филиповић.

За десет година потписано је 314 уговора о додели подстицајна. Највећи број раскинутих уговора – 83 – је с домаћим привредницима, док их је са страним улагачима раскинуто 16.

Љ. Малешевић